TUGA U PORODICI EMIRA KUSTURICE Reditelj se oglasio potresnim rečima: “Život te nije štedeo, ali smrt te nije namučila”

Reditelj Emir Kusturica oprostio se od svog rođaka, bosanskohercegovačkog likovnog umetnika Edina Numankadića, koji je juče umro u Sarajevu. Kusturica se oprostio od njega emotivnim rečima.

Kusturica je na svom blogu objavio poruku o Edinu sa kojim je bio jako blizak.

– Kaže mi tvoja Nina da si umro mirno, u fotelji, i kada su mi suze krenule niz lice pomislih – život te nije štedeo, ali, eto, smrt te nije namučila. Dok putuješ, moj Edo, znam da više neću čuti, posle poziva iz Sarajeva: ‘Treba li ti nešto?’, na šta ja odgovaram: ‘Ne treba’, i pitam tebe: ‘Treba li tebi nešto?’. Ti si uvek govorio da ne treba – napisao je on i dodao:

– Između treba i ne treba odvijao se naš bratski odnos u poslednjih trideset godina. Kako za vreme rata, tako i posle, u miru, nosio sam neizbrisiv trag radosti i slike saosećanja, bratske ljubavi davno započete u dedinoj kući u ulici Mustafe Golubića. Viđanja u Andrićgradu i na Mećavniku, posle rata, držali smo u tajnosti, zbog mojih stavova, mog političkog stanovišta, zbog kojeg, evo, nažalost, ne mogu doći da te ispratim na taj najduži put koji pripada svima. Do neba sam ti zahvalan na plemenitosti koju si celog života prenosio na mene, u detinjstvu i kasnije, što si me naučio da razmišljam o umetnosti, da tumačim istoriju slikarstva i što si bio čovek – miran, mudar i miroljubiv. Još kada bi moglo da me samo još jednom pozoveš i pitaš: ‘Treba li ti nešto?’’, zaključio je Kusturica.

Podsećamo, Edin Numankadić preminuo je juče u 78. godini života. Dobitnik je Šestoaprilske nagrade Grada Sarajeva za izuzetan stvaralački doprinos u oblasti likovne umetnosti.

Izlagao je na oko 50 samostalnih i više od 300 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a dva puta je predstavljao Bosnu i Hercegovinu na Venecijanskom bijenalu – 1992. godine sa projektom “Svedoci postojanja” i 2003. godine u okviru selekcije Bosne i Hercegovine.

Ljubav Emira i Maje Kusturice

Podsetimo, Emir Kusturica govorio je o svojoj filmskoj ljubavnoj priči sa Majom.

– Jednu noć na kraju prve godine studija kroz Prag prolazi jedan sarajevski šaner koji me izvodi na večeru i kaže: ‘Profesore…’, oduvek su me zvali profesore jer sam voleo da pričam, kaže: ‘Maja bi što pre trebalo da dođe do tebe ili ti do nje, napadaju je svi’. A ja sam tu ljubav kao ostavio, ali mi je bila na srcu. Kažem: ‘Znaš šta, to je davno prošla priča, nema veze, ona ima svoj život, ja imam svoj’. Završi se to veče, četvrtak ujutru na tabli oglasnoj kaže: ‘Najveći film svih vremena ‘Amarkord’ Federika Felainija će biti prikazan sutra na projekciji po podne’, a taj šaner me podstakao na Maju, pa razmišljam da li da idem da gledam film ili da skočim na voz i otputujem za Sarajevo – prisetio se Kusturica, pa nastavio:

– Trčim na stanicu, uskačem u voz, Mađarska, Horgoš, Zagreb, Beograd, presedam, dolazim u Sarajevo, idem pravo u kafanu gde smo mi sedeli zajedno. Sedam na onu električnu peć na struju, Borka, koja je vodila tu kafanu, kaže: ‘Profesore, nije valjda da nisi naučio u svetu dobre manire, ne sedi se na toj peći, sedi vamo na tu stolicu’. Kažem: ‘Da nisi možda videla ili da nije Maja dolazila ovde?’ Kaže: ‘Ne znam, čula sam da ima neki plavušan, sin nekog hirurga, ali ona ti koliko sam čula, ide u slastičarnu kod Nikole Jadranka na Ljubovici’. Ja brže-bolje u taksi, u slastičarnu, najedem se onih kolača, dođu mi do vrha grla, povraćam, nema Maje, nema tog dečka, čak sam bio istrenirao kako da mu objasnim da ne sme više da joj se približava.