ZLATNA LOPTA Žestoka blamaža, pustili su spremne vesti za tri pobednika: Izlaze rezultati, Vinisijus daleko od najboljih!

“Frans fudbal” je slučajno objavio spremne vesti u kojima su Hari Kejn, Lamin Jamal i Kilijan Mbape navedeni kao dobitnici Zlatne lopte za 2026. godinu.

Jasno je da su članci bili pripremljeni za više mogućih ishoda, što znači da pobednik ostaje misterija sve do zvaničnog proglašenja.

Takođe, “Frans fudbal” je pokrenuo istragu o tome kako je došlo do objavljivanja ovih članaka.

Svirali su tokom 14 godina na toj pozornici i Sinatra, Roling Stounsi, Ela Ficdžerald, Bing Krozbi, Džudi Garland, velikan do velikana, ali niko nikad nije dočekan i ispraćen kao Bitlsi. Liverpulska četvorka već godinu dana nije silazila sa vrha top lista, ali je tu i tada nastao fenomen koji će odmah zatim dobiti ime Bitlmanija i imati dalekosežne posledice.

Bezmalo tri decenije ranije Alfred Hičkok je na tom istom mestu snimio kulminaciju filma “39 stepenika”, koji ga je učinio kraljem trilera i još bitnije – proslavio u Americi, u koju će se uskoro preseliti i zauvek promeniti istoriju filma.

Bilo je to dovoljno da “Čarobnjak driblinga” u tesnoj trci pobedi evropskog prvaka Alfreda di Stefana (47-44 u glasovima, rođeni Argeninac je u obzir došao samo zahvaljujući španskom državljanstvu), iza koga su se poređala još dva njegova buduća saigrača iz Reala – Rejmond Kopa i Ferenc Puškaš – i najveća golmanska zvezda u istoriji Lav Jašin. Što bi se reklo, Ko je ko svetskog fudbala u tom trenutku.

Sedam decenija kasnije, na mestu koje je proslavilo najveći engleski pop-bend, najvećeg engleskog režisera i najdugovečnijeg, ako ne i najvećeg engleskog fudbalera, cela Britanija, a posebno London, iščekuju grozničavo ponedeljak uveče, nadajući se da je najveći od njihovih aktuelnih fudbalskih sinova odabran ovog puta.

Hari Edvard Kejn, kapiten engleske reprezentacije, zvezda minhenskog Bajerna, rođen je u londonskom predgrađu Lejtonstoun, onom istom u kojem se 94 godine ranije rodio Alfred Hičkok. Ili, ako vam je bliže, osamnaest godina ranije Dejvid Bekam, osvajač srebrne lopte 1999. godine.

Lejtonstoun je mali kraj na severoistočnom obodu grada, otprilike podjednako udaljen od stadiona Totenhema i Vest Hema, sa manje od 13 hiljada stanovnika, a opet je rodio ili odgajio razne velikane – odatle su i čovek koji je dizajnirao lik Jode (Stjuart Friborn), čovek koji je osnovao Ajron Mejden (Stiv Haris), čovek koji je perfektno odigrao Klaudija (Derek Džejkobi), čovek koji je jednako perfektno otpevao “Song 2” (Dejmon Albarn) i legenda koja je otelotvorila neuporedivi lik Boldrika (Toni Robinson).

I evo prilike za triler, od svih njih niti jedan nikad nije dobio ultimativnu indivudalnu nagradu u svojoj delatnosti. Ordenje i viteške titule, nacionalna i internacionalna priznanja napunila su im trofejne sale, ali niko nije proglašen za najboljeg na svetu u sportu, muzičkoj ili filmskoj industriji. Čak je i neprevaziđeni Hič ostao bez ijednog Oskara za režiju, iako je od Rebeke do Psiha pet puta nominovan u 20 godina, tamo u najboljim danima Metjuzove karijere.

Ako se očekivanja kladionica ispune, a oni koji na talon stavljaju sopstveni novac češće pogađaju nego oni koji se pogađanjem bave iz puke zabave, Hari ima priliku da postane prvi momak iz kraja kojem su javno priznali da je najbolji na svetu.

Protiv njega nisu samo rivali visokog kvaliteta, protiv njega su i sve moguće tradicije. Poslednji Englez koji je osvojio nagradu je Mankl Oven 2001. godine (čak ni stranci u Premijer ligi nisu okićeni priznanjem od 2008. i Kristijana Ronalda), poslednji bundesligaški igrač kome je to uspelo bio je Matijas Zamer 1996, a poslednji pravi ili usvojeni Bavarac Karl-Hajnc Rumenige, još 1981. godine.

U međuvremenu Bekamu nije pomoglo to što je bio prva zvezda triple krune (nagrada otišla Rivaldu, kojeg su Dejvid i drugovi izbacili u grupi Lige šampiona), Riberi se takođe okitio triplom krunom i završio treći (iza One Dvojice), a Levandovski je ostao kratak, jer je jedne godine izbor zbog pandemije otkazan (iako se sav elitni fudbal osim završnice sezona u Francuskoj i Holandiji igrao), a sledeće je nagrada opet dodeljena Mesiju.

Nije to slučajno, individualni izbori su dugo deo fudbala, ali je način na koji se obavljaju uglavnom vrlo kompleksan. Zapravo, uzroci problema sa izborom su vrlo kompleksni. Neki od njih su krajnje objektivni i vezuju se za vrlo neuravnotežene ravni u kojima deluje međunarodni fudbal. Prvo, u fudbalu se uz nacionalna i međunarodna klupska takmičenja nadmeću i reprezentacije, i ne postoji nikakav opšteprihvaćeni metod za bodovanje ostvarenog na jednom, drugom i trećem nivou. Čak i ako bismo se složili da postoji relativno jasan odnos bitnosti pri dodeli ovakvih nagrada, sigurno se nećemo složiti oko toga da li je dobar i kakav treba da bude.

Dalje, još uvek u sferi objektivnih problema, u fudbalu nije nimalo lako uporediti učinak igrača na različitim pozicijama. Prirodno je da igrači sa nekih pozicija češće daju i pripremaju golove nego oni sa drugih pozicija (a nijedna druga statistička kategorija i dalje nije univerzalno prihvaćena), i opet se vraćam na to – čak i ako bismo se složili da postoji relativno jasan metod balansiranja učinka i pozicija pri dodeli ovakvih nagrada, sigurno se nećemo složiti oko toga da li je dobar i kakav treba da bude.

A tek onda dolazimo do nivoa subjektivnog, jer pobednika ne bira tabela, AI ili objektivna naučna komisija, već živi ljudi, sa svojim stavovima i mišljenjima, ljudi od koji neki međunarodni fudbal poznaju i prate manje, a neki više. Sama konstrukcija biračkog tela igra ogromnu ulogu u svakom izboru (nije to limitirano na fudbal ili sport u celini, ko prati politiku u SAD zna koliko životni i radni vek sudija Vrhovnog suda utiče na odluke koje se donose decenijama kasnije). U ovom slučaju aktuelni model je po jedan predstavnik sto najboljih nacija sa FIFA liste u datom trenutku.

To je samo po sebi vrlo labavo, jer ceo sistem je baziran na preporukama i poverenju da glasač zaista i dalje zaista aktivno prati međunarodni fudbal. Ovo poslednje nije tako naivno kako možda zvuči, jer isti ljudi reprezentuju decenijama svoje zemlje (nešto kao funkcioneri u FIFA i kontinentalnim konfederacijama), a za to vreme se mnogo toga može promeniti.

Zapravo, Srbija je (bar u tome) primer zemlje koja se prema izboru odnosi sa poštovanjem – kada sam ja pre skoro decenije nasledio tu poziciju, moj prethodnik se povukao jer je sâm procenio da više ne stiže da dovoljno prati. Ja sam se pet godina kasnije povukao, nakon preseljenja, jer ne mislim da je korektno da zemlju reprezentujem iz dijaspore.

U mnogim zemljama, od neposrednog okruženja do dalekih meridijana, situacija je potpuno drugačija, ponegde glasaju ljudi koji nisu ni čuli za neke od 30 nominovanih, mnogi odlučuju na osnovu dvadesetak utakmica na velikim takmičenjima i u završnici Lige šampiona. To svake godine dobro zabavi milione ljudi, kada rezultati glasanja budu obelodanjeni, pa se ponekad desi da sportski novinar u svojih top 5 za tu godinu stavi čoveka koji zbog povrede nije prebacio pet utakmica za godinu dana.

Postoji još jedan nivo, koji dodatno unosi konfuziju – za šta se zapravo glasa. Sve do pre pet godina stvar je bila veoma konfuzna. Prvo, izbor se pravio unutar kalendarskih godina,  što je samo po sebi nonsens, jer se fudbal u manje-više svim najrelevantnijim takmičenjima organizuje po sistemu jesen-proleće, gde se sezona završava ili 30. juna, ili dve do tri nedelje kasnije, finalnom utakmicom svetskog ili poslednjeg kontinentalnog prvenstva tog leta.

Takav izbor dodatno je situaciju okretao u korist poslednjih nastupa, pa su često rezultati menjani na osnovu igračkog učinka u avgustu i septembru, iako su objektivno najbitniji delovi fudbalske godine proleće i letnje reprezentativno takmičenje. I ne samo to, zbog sistema glasanja (spisak nominovanih krajem septembra, glasanje do početka novembra, dodela krajem tog meseca ili početkom decembra), poslednja dva do tri meseca svake godine ispadala su iz svih računica, igrana su prekasno za tu godinu, a nisu bila relevantna za narednu.

I to nije sve, kriterijum je donosio još zabuna: Frans futbol je u pozivnici na glasanje naglašavao niz kriterijuma, među kojima je inidividualni nastup u aktuelnoj sezoni samo jedan. Tu je bio i timski učinak, što ima logike, kao i ponašanje na terenu i van njega, što otvara mnogo prostora za interpretacije.

Međutim, još jedan od kriterijuma bio je i “minuli rad”, tj. učinak igrača tokom karijere. Bio je to školski primer dopunskog kriterijuma koji omogućava da razne egzibicije ostanu u skladu sa propisima, i taj kriterijum obliato je korišćen pri dodeli ne manje od trinaest nagrada Leu Mesiju i Kristijanu Ronaldu. Niko ne može osporiti da, iako je neko te godine bio bolji, njih dvojica su imala jedinstveno duge karijere na top nivou.

Tako su eliminisani neki od problema, ali mnogi drugi opstaju, upravo zbog suštine izbora. Jer, kako je pre neki dan u podkastu konstatovao jedan od mojih saboraca, izbor za Zlatnu loptu zapravo veoma podseća na izbor za Mis sveta. Nije u krivu, svi se načelno slažemo oko kriterijuma, ali ih tumačimo različito. Naklon do poda Moniki Beluči i Sofiji Vergari, ali kad bi se ispred mene pojavio red nepoznatih kandidatkinja, izvesno bih najviše ocene podelio severnom tipu, takav mi je ukus.

Tako i u sportu, neki misle da je vrhunac fudbala dribling, drugi smatraju da golovi nemaju konkurenciju, meni je pâs ultimativna umetnost u sportu, beogradska košarkaška publika tradicionalno odlepljuje na odbranu. Niko nije u pravu ili krivu, nema tu tačnog odgovora.

A tek onda dolazimo do uticaja, koje i inače svi trpe, a posebno u poslednjih desetak godina, kroz totalnu komercijalizaciju društvenih medija. Moćne kompanije, uključujući proizvodjače sportske opreme, imaju svoja zaštitna lica; klubovi i lige propagiraju svoje; mediji se u ovakvim stvarima i ne trude da kriju naklonost ka jednoj ili drugoj strani.

U poslednjih nekoliko dana Lotar Mateus je procenio da su jedini favoriti dve zvezde Bajerna, De la Fuente je tražio da se nagrada dodeli nekom od njegovih svetskih prvaka, Englezi su složni oko sopstvenog kapitena, Zidan bi Kilijana. Svako hvali svoga konja.

Situaciju ove jeseni komplikuje i tajming – iako se glasa za period od 3. avgusta 2025. do 19. jula 2026, organizatori nisu iskoristili produženu letnju pauzu (pet nedelja do starta vodećih liga) za slanje spiska nominovanih i makar početak glasanja (primera radi se 2022, u prvoj godini izbora po sistemu jesen-proleće, ceo proces završio na startu avgusta; ruku na srce, tad se SP igralo tek u novembru i decembru, tj. sledeće sezone).

Umesto toga nominacije su objavljene 14. septembra, a glasalo se u naredne dve nedelje. Tako se glasanje poklopilo sa uvodnim nedeljama u ligama, prvim kolom Lige šampiona i prvim kolom Lige nacija, gde su jedan protiv drugog igrali glavni favoriti za nagradu.

U nekim sezonama, kao te 2022, glavni kandidat odskoči sasvim prirodno, Karim Benzema je tada vodio Real do trofeja Lige šampiona kroz niz preokreta protiv najjačih engleskih klubova i završio sa više glasova nego prva tri pratioca zajedno. Ovog puta takav kandidat ne postoji.

Kejn je dao nadrealna 73 gola, ali nije osvojio ni LŠ, ni SP. Jamal je prvak sveta i nametnuo se kao simbol generacije, ali 25 golova i 20 asistencija su daleko od učinka ostalih na spisku. Kilijan Mbape je uz impresivnih 58+13 prvi strelac La Lige, Lige šampiona i SP, plus je izbio na prvo mesto večne mundijalske liste, ali nije osvojio ništa> Ko god od njih da dobije, biće to istorijska noć.

Od ostalih, Mesi je imao impresivan Mundijal, ali je nonsens razmatrati nekog iz MLS za Zlatnu loptu; PSŽ ima previše skoro jednakih, a prvi među njima Kvarackelija nema prateću mašineriju; Olise i Holand imali su epske sezone, ne samo statistički, već i igrački, ali su ostali u senci. Ako mene pitate, ova poslednja trojica su zaslužila da se makar potuku za postolje.

Na dodeli će biti uručeno ukupno 13 nagrada, uključujući one za najbolji gol, golmana, mladog igrača, fudbalerku, trenera. O pokušaju komercijalizacije po imenu BOAT bolje da i ne počinjem.