Predsednik SAD Donald Tramp izjavio je da je posle rata sa Iranom shvatio da „ne postoje granice“ njegovoj moći.
U intervjuu za Aksios, Tramp je o sopstvenoj moći govorio kroz odnos sa drugim liderima, rat sa Iranom, Izrael, G7 i poređenja sa najmoćnijim vladarima u istoriji. Njegova poruka bila je jasna: predsednik savremenih Sjedinjenih Američkih Država, po njegovom viđenju, raspolaže uticajem kakav nijedan vladar pre njega nije imao.
Intervju je urađen posle samita G7 u francuskom gradu Evijanu, uoči objavljivanja knjige novinara Megi Haberman i Džonatana Svona „Promena režima“, u kojoj se opisuje Trampova druga administracija i njegovo shvatanje predsedničke moći.
„Oni su mislili da sam šef“
Tramp je u razgovoru za Aksios više puta govorio o moći kao sposobnosti da utiče na druge lidere i da ih natera da prihvate njegovu liniju.
Govoreći o samitu G7, naveo je da su mu učesnici verovali kada je u šali rekao da je „on šef“. Ta izjava nije ostala samo u tonu dosetke, jer se uklopila u širu sliku koju Tramp gradi o sebi: lider koji ne samo da učestvuje u svetskoj politici, već određuje pravila igre.
Posebno je govorio o Izraelu. Rekao je da ga Izrael veoma poštuje i da će „raditi ono što on kaže“.
To je jedna od najjačih rečenica u intervjuu. Tramp ne govori samo o dobrim odnosima sa Tel Avivom, već o osećaju da može da usmerava poteze američkog najvažnijeg saveznika na Bliskom istoku.
„Bez mene Izrael danas ne bi postojao“
Tramp je otišao i korak dalje, tvrdeći da bez njega „Izrael danas ne bi postojao“.
Dodao je da sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom ima dobar odnos, ali da ga „ponekad treba držati pod kontrolom“.
Ta formulacija pokazuje kako Tramp vidi savezničke odnose. Ne kao klasičnu diplomatiju ravnopravnih partnera, već kao odnos u kojem on, kao predsednik SAD, ima poslednju reč čak i kada razgovara sa liderima država koje su bliski američki saveznici.
U tom okviru treba čitati i njegove poruke posle rata sa Iranom. Tramp smatra da je pokazao silu, zaustavio širu katastrofu i naterao druge da se prilagode njegovoj proceni.
Dokument o najmoćnijem čoveku u istoriji
Haberman i Svon u knjizi „Promena režima“ pišu da im je Tramp pokazao dokument u kojem se tvrdi da je kao predsednik SAD moćniji od istorijskih ličnosti poput Atile, Džingis-kana, Napoleona Bonaparte, Josifa Staljina, Mao Cedunga i Adolfa Hitlera.
Prema njihovim navodima, Tramp je naglas čitao delove tog dokumenta i objašnjavao zašto su pojedini vladari iz prošlosti imali manju moć od predsednika savremenih Sjedinjenih Američkih Država.
– Nisu imali avione, zar ne? Nisu mogli da putuju unaokolo – rekao je Tramp govoreći o Aleksandru Velikom, rimskim carevima i Vilijamu Osvajaču.
To poređenje otkriva njegovu osnovnu logiku: stari osvajači imali su teritorije, vojske i strah, ali nisu imali modernu tehnologiju, globalnu projekciju sile, avione, medije, nuklearni arsenal, ekonomsku moć i sposobnost da za nekoliko sati utiču na krize širom sveta.
Za Trampa, upravo ta kombinacija čini predsednika SAD moćnijim od bilo kog vladara iz istorije.
Poređenja sa osvajačima bez nelagode
Haberman i Svon ocenjuju da je posebno upečatljivo bilo to što je Tramp bez vidljive nelagode prihvatio poređenja sa ličnostima koje su svet menjale osvajanjima, masovnim nasiljem i vlašću zasnovanom na strahu.
To je deo koji najviše bode oči. Nije samo pitanje da li Tramp sebe vidi kao moćnog predsednika. Pitanje je zašto mu poređenja sa najbrutalnijim imenima svetske istorije ne stvaraju političku nelagodu.
On ta poređenja očigledno ne čita kroz moralnu težinu njihovih zločina, već kroz meru uticaja, kontrole i istorijskog dometa. U toj računici, važna je snaga, ne opomena koju ta imena nose.
Zato Aksios piše o Trampovoj teoriji „velikog čoveka“: politici u kojoj se istorija ne kreće kroz institucije, pravila i saveze, već kroz volju pojedinca koji ima dovoljno moći da nametne smer događaja.
BONUS VIDEO
