BEOGRAD – Rat u Ukrajini mogao bi da bude zaustavljen sporazumom koji ostavlja otvoreno pitanje o finalnom statusu anektiranih teritorija, ocenio je vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Stefan Surlić i dodao da bi se u tom razdvajanju teritorijalne kontrole i formalnog priznanja mogla prepoznati politička logika kosovskog scenarija.
Surlić je pojasnio da bi taj sporazum podrazumevao da Rusija zadrži faktičku kontrolu nad delom okupirane ukrajinske zemlje koju je i formalno anektirala, dok Kijev ne bi prihvatio promenu teritorijalnog integriteta, ali bi prihvatio obavezu da spor rešava mirnim sredstvima.
U autorskom tekstu za Tanjug Surlić piše:
Rat u Ukrajini mogao bi da bude zaustavljen sporazumom koji ostavlja otvoreno pitanje o finalnom statusu anektiranih teritorija. Rusija bi zadržala faktičku kontrolu nad delom okupirane ukrajinske zemlje koju je i formalno anektirala, dok Kijev ne bi prihvatio promenu teritorijalnog integriteta, ali bi prihvatio obavezu da spor rešava mirnim sredstvima. U takvom razdvajanju teritorijalne kontrole i formalnog priznanja može se prepoznati politička logika kosovskog scenarija.
Teritorija pod ruskom kontrolom ne bi samim primirjem pravno postala ruska. Ukrajina bi mogla da zadrži svoje teritorijalne zahteve, a da njihovo ostvarivanje odvoji od upotrebe vojne sile. Prihvatanje linije prekida vatre može biti privremena bezbednosna odluka, dok priznanje aneksije proizvodi drugačije političke i pravne posledice. Trampov mogući uspeh zato bi se merio sposobnošću da obezbedi život sa nerešenim sporom, uz dovoljno pouzdanu zaštitu od novog rata.
Najnoviji diplomatski krug pokazuje da se o elementima takvog aranžmana razgovara, ali da dogovor još nije postignut. Stiv Vitkof je 20. oktobra razgovarao sa Volodimirom Zelenskim i evropskim predstavnicima u Oslu, uz onlajn učešće Džareda Kušnera, a narednog dana sa Vladimirom Putinom u Sankt Peterburgu. Zelenski je 23. oktobra potvrdio da se sastanak ukrajinskog, američkog i ruskog pregovaračkog tima planira za prvu polovinu novembra, uz zahtev da Evropa bude uključena i da o ključnim pitanjima razgovaraju lideri. Prema Rojtersu, traži i snažne bezbednosne garancije i desetogodišnje finansiranje ukrajinske vojske.
Politička privlačnost šireg paketa je razumljiva. Ako bi Kijev dobio dugoročnu bezbednost i sredstva za obnovu, a Moskva određene ekonomske koristi od obustave rata, obe strane imale bi više razloga da prihvate bolan kompromis. Pregovarač proširuje prostor za razmenu tako što u spor uvodi različite interese. Slabost tog pristupa nastaje kada ekonomski podsticaji treba da nadoknade neslaganje o samostalnosti Ukrajine. Ako Kremlj buduću bezbednost Rusije vezuje za ograničavanje ukrajinskog vojnog i spoljnopolitičkog izbora, mogućnost trgovine sa Zapadom sama po sebi teško rešava spor. Rojtersov izveštaj iz ovog diplomatskog kruga pokazuje da Moskva i dalje traži celu Donjecku oblast i isključivanje ukrajinskog članstva u NATO-u.
Pitanje priznanja, pritom, nije isto za Kijev i Vašington. Rojters je još u aprilu 2025. objavio da je tadašnji američki predlog predviđao američko pravno priznanje ruske kontrole nad Krimom i faktičko prihvatanje ruske kontrole nad drugim okupiranim oblastima. To je raniji pregovarački dokument, a ne dokaz o sadržaju sadašnjih predloga. Ipak, pokazuje zašto treba razlikovati ukrajinsko nepriznavanje, američko priznanje i stav evropskih država. Moguće je da jedna strana zadrži svoj pravni zahtev, dok ga druge države politički ili pravno napuste. Za Ukrajinu bi posledice takvog razvoja bile mnogo šire od samog prekida vatre, kako se do sada predstavlja.
Kosovska paralela najviše objašnjava mogućnost da se odnosi uređuju bez saglasnosti o konačnom statusu. Evropski sporazumi o normalizaciji odnosa uvek su polazili od različitih stavova Beograda i Prištine o statusu a istovremeno predviđali praktično uređivanje odnosa i rešavanje sporova isključivo mirnim sredstvima. Takav pristup dopušta da strane svoje pravne pozicije ne usaglase godinama, dok preuzimaju konkretne obaveze u svakodnevnim odnosima. U ukrajinskom slučaju, slična logika omogućila bi Kijevu da obustavu rata predstavi kao zaštitu stanovništva i države, bez potpisivanja dokumenta kojim ruska osvajanja proglašava legitimnim. Njena održivost zavisila bi od preciznosti obaveza i njihove primene.
Poređenje sa Kosovom već postoji u međunarodnoj stručnoj raspravi. Edvard Džozef je predložio privremeni aranžman po uzoru na Rezoluciju 1244, sa odlaganjem konačnog statusa i pregovorima o međunarodnoj upravi i bezbednosnom prisustvu. Pol Hokenos je u januaru 2026. otvorio istu temu tekstom Ukraine’s Answer Might Be Kosovo.
Analogija ima i jasnu pravnu granicu. Kosovo nije pripojeno susednoj državi, dok je Rusija proglasila aneksiju ukrajinskih oblasti. Generalna skupština UN je Rezolucijom ES-11/4 osudila pokušaj njihove nezakonite aneksije i pozvala države da promenu statusa ne priznaju. Sličnost mogućih pregovaračkih tehnika zato ne izjednačava pravne osnove ovih slučajeva. Odlaganje odluke o statusu može pomoći da rat prestane, ali ne daje automatsko pravno opravdanje teritorijalnom osvajanju. Upravo na toj razlici počivala bi mogućnost da Ukrajina prihvati primirje, a zadrži međunarodno priznati teritorijalni zahtev.
Najveća neposredna prepreka ipak je vojna geografija. Moskva traži i delove Donjecke oblasti koje njena vojska nije osvojila. Ukrajinsko povlačenje iz takvih područja menjalo bi buduću odbrambenu poziciju zemlje i cenu eventualne nove ruske ofanzive. Zato prihvatanje sadašnje linije fronta i predaja dodatne teritorije predstavljaju dva različita kompromisa. U prvom bi se rat zaustavio tamo gde su ga vojske dovele. U drugom bi pregovori Rusiji doneli dobitak koji nije ostvarila na bojnom polju. Za Kijev bi takvo povlačenje moglo biti prihvatljivo jedino ako bi prateće garancije uverljivo nadoknadile izgubljenu bezbednost. Upravo bi ta procena, a ne samo simbolički odnos prema teritoriji, određivala granice ukrajinskog pristanka.
Iza tog spora nalazi se problem verodostojnog obavezivanja. Ukrajina bi ustupak učinila odmah, dok bi zaštitu od njegovih posledica dobila u budućnosti. Ako se odnos snaga kasnije promeni, šta bi sprečilo Moskvu da zahteva još? Istraživači Četam hausa u studiji objavljenoj u maju 2026. upozoravaju da loše definisan prekid vatre može omogućiti rusko pregrupisavanje i naoružavanje, uz nastavak pritisaka drugim sredstvima. Zbog toga se vrednost sporazuma ne može proceniti samo prema tome koliko brzo obustavlja borbe. Potrebno je utvrditi kakav odnos snaga stvara posle njihovog prestanka i koliko bi skupo bilo njegovo kršenje.
Kosovsko iskustvo ovde upućuje i na ulogu spoljnog bezbednosnog prisustva. KFOR od 1999. deluje na osnovu mandata Saveta bezbednosti UN, sa zadatkom da doprinese sigurnom okruženju i slobodi kretanja. Za uporediv aranžman sa mandatom Saveta bezbednosti bila bi potrebna saglasnost Rusije kao stalne članice tog tela i nuklearne sile. Zato formulacija o snažnim garancijama mora dobiti konkretan sadržaj: ko nadzire primirje, ko utvrđuje povredu i kakva pomoć sledi ako napad ponovo počne. Svaki prenos kosovskog obrasca zavisio bi od izvodljivosti takve zaštite. Potpisani tekst bez političke volje i kapaciteta za njegovu odbranu ostavio bi osnovni ukrajinski strah nerešenim.
Poverenje u buduće garancije dodatno zavisi od današnjeg ponašanja njihovih mogućih davalaca. Zelenski je u obraćanju 23. oktobra tvrdio da ograničenja brzine satelitskih usluga i kašnjenje dogovorenih presretača i dalje otežavaju ukrajinsku odbranu. To su tvrdnje ukrajinske strane, koje ne treba pretvarati u dokaz o svakoj odluci Vašingtona. One ipak pokazuju problem sa stanovišta Kijeva: partner od kojeg očekuje dugoročnu zaštitu istovremeno kontroliše sredstva neophodna za sadašnju odbranu. Ako pritisak na Ukrajinu raste brže od pritiska na Rusiju, Moskva može zaključiti da joj se čekanje isplati. Posredovanje tada teško proizvodi uzajamne ustupke.
Sličan problem postoji sa sankcijama. Timoti Eš u oktobarskoj analizi povezuje ruske udare na ukrajinsku privredu sa nastojanjem da se iscrpe ukrajinski resursi i evropska spremnost da ih nadoknađuje. Evropski savet je 16. oktobra, uz podršku čvrstim garancijama za Ukrajinu, izrazio žaljenje zbog američkog privremenog ublažavanja sankcija za ruski dizel. Redosled ekonomskih ustupaka zato postaje deo bezbednosne računice. Ukoliko Moskva dobije olakšice pre proverljivih obaveza, deo podsticaja za popuštanje već je potrošen. Postepeno ublažavanje mera, vezano za proverenu primenu sporazuma, ostavilo bi posrednicima više uticaja. Evropa pritom mora učestvovati u odlučivanju o aranžmanu čiju bi obnovu i zaštitu značajnim delom finansirala.
Preostaje i pitanje političke legitimnosti. Zelenski bi sporazum morao da odbrani pred građanima koji su pretrpeli gubitke, vojnicima i raseljenim stanovništvom. Putin bi morao da objasni prihvatanje ograničenog ishoda rata vođenog sa znatno širim ambicijama. Konstruktivna dvosmislenost može liderima ostaviti prostor za različito predstavljanje istog dogovora, ali njena cena raste ako prikrije nesaglasnost o obavezama.
Trampov kosovski scenario, ako se pod tim misli na prestanak rata bez obaveze ukrajinskog priznanja, može predstavljati prostor za kompromis. Njegov domet zavisio bi od toga gde prestaje ruska kontrola i kakva zaštita počinje za preostalu Ukrajinu. Ako bi Kijev sačuvao sposobnost odbrane i slobodu političkog izbora, odlaganje statusnog pitanja moglo bi da omogući obnovu države. Ako bi uz teritorijalne ustupke morao da prihvati trajnu ranjivost i neizvesnu spoljnu zaštitu, isti aranžman ostavio bi otvoren put novoj prinudi. Nerešeno pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta može se odložiti. Odluka o tome ko i kako sprečava sledeći rat mora biti sastavni deo svakog održivog sporazuma.