Sećam se tog oktobra pre 26 godina. Ja mlad, samo da „odu komunjare“ i da dođu naši. S mojim drugom Maksom ušao sam u Majke Jevrosime, bio ponosan da sam revolucionar. Uveče došao kući i bio presrećan – dolaze naši, dolaze ljudi koji nikad nisu bili vlast. I stvarno nisu bili nikad vlast Zoran, Vojislav, Žarko, Vladan, Mile, Nenad, Čeda… To su do juče bile naše komšije, u bukvalnom smislu te reči, sprat/dva iznad, znamo ih, normalni ljudi, voze auto star pet godina, a moj ćale star devet godina. Isto, slično, dobro je – dolaze naši. Novi.
Mlađani novinar u Beti, ja od maja 2001. godine. I medeni mesec traje. Ma, sve im opraštam. Kreću prvi sukobi, prve afere, vidimo „pa naši su, ali nije to baš idealno“, ali kažemo sami sebi – ma nema veze, samo Oni da se ne vrate.
I vreme prolazi. Mesec po mesec, godina za godinom. Naš komšija sprat/dva iznad sad ima dva nova auta, a od mog ćaleta „golf kec“ sad već dvanaest godina star. A bivši komšija, sad već političar na vlasti iskusan – odselio se. Novi stan. I još jedan. I medeni mesec završen. Više nije nov političar, više nije tako idealan.
E, tu smo i danas. Oktobar 2026. godine. Novi ljudi, nikad u politici, naše komšije. Medeni mesec počeo. Obećanja ogromna, sve će biti odlično, gradimo novu Srbiju, idealnu, najbolju, bez korupcije, jer mi smo novi.
Da li vam zvuči poznato?
Zoran i Vojislav. Ilija i Radomir. Neko će reći, pa zašto odmah mračno, ne mora da bude kao 2000. godine. Tako je, slažem se, treba dati šansu. Možda i neće biti isto. Ali imam pravo na skepsu. Imam pravo na oprez. Imam pravo na nedavanje blanko podrške.
Medeni mesec je počeo i potrajaće par meseci. A onda stiže stvarni život. Stižu političke odluke. Stižu pozivi, kako sa Zapada, tako sa Istoka. Stiže vreme donošenja odluka. I to ljudima koji nikad nisu bili u državnoj upravi ni u politici. Možda je to prednost, a možda i ne. Videćemo ubrzo.
Videćemo i da li se gasi „Vučićev Ekspo“. Videćemo i da li se zaustavlja gradnja nacionalnog stadiona. Videćemo i da li se uvode sankcije Ruskoj Federaciji. Videćemo i da li će biti „neš kopat“ ili će neko ipak da kopa.
I još mnogo, mnogo pitanja i odluka. I kakva god da bude odluka po nekom pitanju, neko od birača koji danas slave na ulici biće nezadovoljan. Ilija i Radomir će onda u praksi videti šta je politika i šta je birač koji hoće i jare i pare. A ne mogu oba.
Ali, dobro, i treba da vide, treba da saznaju šta je politika. Medeni mesec je, nemojmo ih sad smarati teškim temama. O tome na proleće.