Šarenolikost političke scene, nespretna upotreba, a ponekad i zloupotreba ustavnih mehanizama, te često (pre)sporo sazrevanje ustavnopolitičkih institucija karakterišu Srbiju od ponovnog uvođenja višestranačja Ustavom iz 1990. godine, pa sve do danas.
Često je i konstitucionalistima (a kamoli “običnim” građanima) teško da prihvate da se u detinjstvu neke bolesti moraju preležati kako bi sazreo jedan zdrav, otporan organizam; kako su demokratska lutanja jedna neumitnost koju (zbog naših propalih socijalističkih eksperimenata) prolazimo sa zakašnjenjem spram zapadnih demokratija; te da svaki pokušaj “presecanja Gordijevog čvora” nekakvim čarobnim štapićem najčešće u konačnici biva samo još jedan korak unazad.
Neke stvari se prosto ne mogu ubrzati preko određene mere, ma koliko bilo naše nestrpljenje. S druge strane, teško se navikavamo i na određene procedure (koje su na zapadu “nešto što je normalno”), da se pojedine stvari “ne rade, jer se prosto ne rade”, te u stremljenju ka onima koji su trku započeli decenijama (a neki i vekovima pre nas), zaboravljamo da se ponekad osvrnemo na puteve koje smo ipak uspešno prošli, pobede koje jesmo izvojevali, a slobode osvojili.
Predsednik Republike, kao šef države i jedan od dve glave naše bicefalne izvršne vlasti, te Ustavni sud kao institucija najvišeg ranga u našem ustavnopravnom sistemu, permanentno su, i sa razlogom, u fokusu javnosti od te sada već daleke 1990. godine pa do danas. Zanimljivo je zato, u kontekstu toga gde smo, skinuti veo zaborava i podsetiti se pojedinih političkih dešavanja od pre dvadesetak godina, kao i jedne zanimljive odluke Ustavnog suda, kojoj se ove godine navršava jubilarnih petnaest leta.
Foto: Shutterstock
Sve je počelo 2005. godine, kad je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić iskoristio svoje pravo suspenzivnog veta i tek usvojeni Zakon o radu vratio Narodnoj skupštini na ponovno odlučivanje. Povod je bio kontroverzan – predsedniku Republike je na proglašenje zakona dostavljena verzija zakonskog teksta različita od one koju su usvojili narodni poslanici.
Uočene su konkretne razlike u sadržini, uključujući pogrešno unete amandmane i naknadno dodate delove teksta (npr. rečca “ne” koja potpuno menja smisao odredbe), a što je sve ukazivalo na povredu zakonodavne procedure i postojanje formalne neustavnosti. Narodna skupština, uprkos ukazivanju na nepravilnosti, ponovo je izglasala zakon. U skladu sa svojom ustavnom obavezom, predsednik Tadić je sporni Zakon o radu proglasio, ali je odmah potom pokrenuo postupak pred Ustavnim sudom radi ocene ustavnosti spornog akta.
Taj postupak pred Ustavnim sudom, međutim, otišao je u neočekivanom pravcu i ostao kao spomenik kontroverzne političke i ustavne prakse. Trajao je godinama, a sporni zakon je pritom sve vreme proizvodio pravno dejstvo. Krajem 2010. godine, dakle gotovo šest godina posle obraćanja predsednika predlogom za ocenu ustavnosti, Ustavni sud i dalje nije doneo odluku, već je sada pozvao predsednika da se izjasni da li “ostaje pri podnetom predlogu” s obrazloženjem da se u međuvremenu promenio Ustav, da je sam Zakon o radu pretrpeo više izmena, te da je on “već šest godina deo pravnog poretka Republike Srbije”. Dakle posle šest godina od predloga (ni manje ni više) predsednika Republike da se ispita ustavnost jednog akta, za koji se već u startu na osnovu javno dostupnih podataka osnovano moglo sumnjati da je neustavan, Ustavni sud je odlučio – da je najbolje da ne odlučuje.
Dopisom od 31. marta 2010. godine predsednik Republike je konačno odustao i izvestio Ustavni sud da povlači svoj predlog, pa je Ustavni sud tako zvanično “obavio” svoj posao donevši 2011. godine Zaključak o okončanju postupka za ocenu ustavnosti Zakona o radu. Tako je Zakon o radu, striktno formalno gledano, bio i ostao ustavno perfektan zakon, uprkos otvorenom priznanju tadašnjeg predsednika Narodne skupštine da je tekst po usvajanju naknadno menjan (što je on pravdao “tehničkim korekcijama”).
U pomenutom Zaključku, koji je potpisao tadašnji predsednik Ustavnog suda Dragiša Slijepčević, svoje mišljenje je izdvojila sudija Bosa Nenadić, i u njemu potanko navela i obrazložila sve razloge zbog kojih je ovakva odluka Suda neprihvatljiva, kao i sve procesne radnje koje su preduzete i činjenice koje su bile utvrđene u ovom slučaju. Ovaj slučaj tako ostaje podsetnik na svu moć i nemoć Ustavnog suda, evoluciju funkcionisanja ustavnih mehanizama i sazrevanja ustavnopolitičke kulture. On je eho jednog vremena, kojeg se valja s vremena na vreme podsetiti.
Za “Politiku” piše Miroslav Đorđević, ustavni pravnik, potpredsednik VST.
BONUS VIDEO
