Uživajte u novoj epizodi podkasta sa Džakom i Milanom na našem portalu.
Petnaest godina radi sa decom i iza sebe ima više od 300 đaka, a kada završi nastavu, oblači opremu i odlazi na trening. Jovana Đukić spojila je dva naizgled različita sveta , prirodne nauke i MMA. U podkastu „Džaka & Milana u Oktagonu“ govorila je o počecima u karateu, prelasku u MMA, iskustvu u organizaciji Oktagon, lekcijama koje je izvukla iz poraza i tome zašto veruje da svakoj ženi može da koristi borilački trening. Otkrila je i kako izgleda dan u kojem od učionice stiže pravo na trening, zašto danas najviše voli džiju-džicu i gušenja, ali i koje zemlje još želi da poseti.
Kako su matematika, fizika i hemija postale deo tvog života?
– Prirodne nauke sam zavolela veoma rano, još dok sam trenirala karate. Te dve stvari su išle uporedo i u jednom trenutku sam shvatila da želim da se bavim onim što volim. Od svih predmeta najviše volim matematiku i nju bih posebno izdvojila.
Već 15 godina predajem i radim sa decom. Za to vreme prošlo je kroz učionicu više od 300 đaka. Svako dete je drugačije i zato posao nikada nije potpuno isti. Nekome je potrebno više vremena da razume gradivo, neko brzo povezuje stvari, a neko tek treba da pronađe samopouzdanje u učenju. Meni je važno da im približim predmet i pokažem da prirodne nauke nisu nešto čega treba da se plaše.
Kako učenici reaguju kada saznaju da se baviš MMA-om?
– Svi moji đaci znaju čime se bavim i po tome sam poznata među decom. Iskreno, ranije sam mislila da se to možda neće dopasti ni deci ni roditeljima. Ispostavilo se potpuno drugačije. Mnogo đaka voli što se bavim borilačkim sportom, a rekla bih da mi je to donelo i dodatni autoritet, što je lepo.
Mislim da im je zanimljivo što njihova profesorka posle nastave ne ide samo kući, već odlazi na trening i ulazi u kavez. Deca vole da vide da neko radi nešto što ga ispunjava i da se trudi da bude dobar u više stvari. Trudim se da im svojim primerom pokažem da ne moraju da se uklope u jednu ulogu i da mogu da prate ono što ih zanima.
Da li je bilo komentara kolega u školi zbog toga što se baviš MMA-om?
– Nisam imala negativne reakcije. Sa kolegama imam sjajan odnos. Neki od njih su mi nekada bili profesori, pa mi je posebno drago što smo danas kolege. Uvek su imali razumevanja za moj raspored i obaveze. Lepo je kada u radnom okruženju imaš ljude koji te poznaju i podržavaju, a ne svode te samo na jednu stvar koju radiš.
Kako su izgledali tvoji počeci u borilačkim sportovima?
– Počela sam da treniram karate u klubu King, kod Denisa Miletića. On mi je bio veliki uzor i mentor. Odrasla sam uz njega i dugo sam ostala u karateu – sve do svoje 25. ili 26. godine. Taj sport mi je mnogo dao i predstavlja važan deo mog odrastanja.
U MMA sam najpre prešla rekreativno. Nisam odmah imala plan da se ozbiljno takmičim, ali sam se vremenom zaljubila u treninge i sve što taj sport podrazumeva. Posle otprilike pet meseci izašla sam na prvi meč. To je bilo prilično brzo, ali sam već osećala da želim da proverim sebe u toj situaciji.
Koji su ti filmovi približili borilačke sportove?
– Volela sam da gledam „Karate Kid“ i „Devojku od milion dolara“. To su filmovi koji ostanu u sećanju i koji na različite načine govore o treningu, upornosti i odnosu prema sportu. „Karate Kid“ mi je bio posebno blizak zbog karatea, a „Devojka od milion dolara“ me je privukla pričom o boksu i borbi za svoje mesto.
Kako uspevaš da uklopiš školu i treninge?
– Moj dan često počinje veoma rano. Prvi časovi su mi od sedam do deset, a onda pravo sa posla idem na trening. Čim završim, vraćam se na nastavu, koja počinje oko 11.45 ili 12 sati. Uveče pokušavam da odradim još jedan trening.
Kada se spremam za meč, treniram i više puta dnevno. Zato najviše volim da se pripremam tokom školskog raspusta, jer tada mogu više da se posvetim celom procesu i da u njemu više uživam. Kada pokušavaš da uklopiš posao, treninge i pripremu za borbu, moraš dobro da organizuješ dan. Nije uvek lako, ali kada voliš ono što radiš, pronađeš način.
Šta trenutno najviše voliš da treniraš u MMA-u?
– Trenutno najviše volim džiju-džicu, gušenja i igrice koje radimo kod Nemanje. Ranije mi je stand-up bio najdraži, ali sam se u poslednje vreme više pronašla u parteru. Sada mi je zanimljivo da učim nove detalje i da kroz trening rešavam različite situacije.
Omiljena završnica mi je giljotina. Volim tu tehniku i često joj se vraćam. Naravno, u MMA-u moraš da budeš spreman na sve i ne možeš da se osloniš samo na jednu stvar, ali svako ima nešto što posebno voli da radi.
Imala si priliku da nastupiš i u Oktagonu, jednoj od najvećih evropskih organizacija. Kako pamtiš to iskustvo?
– Potpisala sam ugovor na dva meča i nisam još odradila oba. Nastupila sam protiv Smolkove, koja je u tom trenutku imala mnogo više mečeva od mene. To je bio moj treći profesionalni meč, tako da je za mene to bilo veliko iskustvo.
Ne bih ništa promenila u vezi sa tim nastupom, čak iako sam izgubila. Bila sam autsajderka i nisam imala dovoljno iskustva. Kada sada pogledam taj meč, vidim da sam mogla bolje da se spremim i da mi je bilo potrebno još borbi. Ipak, baš zato mi je to iskustvo bilo važno — naučiš mnogo o sebi kada se nađeš u takvoj situaciji.
Šta si naučila iz tih mečeva, a što možda ne bi naučila iz pobeda?
– Naučila sam da više slušam sebe i svoju intuiciju. Naravno, važno je da slušaš trenere i da se konsultuješ sa ljudima koji imaju iskustva. Ali važno je i da razgovaraš sa njima, da kažeš šta osećaš i šta ti je potrebno.
Mislim da je trebalo više da komuniciram sa trenerima, da imam kvalitetnije sparing partnere i da budem još posvećenija pripremama. To su stvari koje sam kasnije mogla da sagledam i iz kojih sam izvukla pouku. Poraz ume da bude težak, ali ti pokaže gde ima prostora za napredak. Ne treba samo da ga preboliš, već i da razumeš šta možeš da uradiš drugačije sledeći put.
Ko je Jovana kada nije profesorka i kada nije u sali?
– Volim da putujem. Odrastala sam uz kuma koji je bio pilot i verovatno sam zbog toga još kao mala razvila veliko interesovanje za putovanja. Imam spisak zemalja koje želim da posetim i trudim se da ga polako ispunjavam. Volim da upoznajem različite kulture i da vidim kako ljudi žive na drugim mestima.
Island i Japan me posebno fasciniraju. Volelah bih da ih posetim i da ih doživim izbliza. Kada nisam u školi ili na treningu, putovanja mi daju priliku da se odmorim, promenim okruženje i upoznam nešto novo.
Kako reaguješ kada čuješ da borilački sportovi nisu za žene?
– Podržavam svoje koleginice iz sale i volim da predložim ženama da probaju neki borilački sport. Mnogo volim da vidim žene u sali i smatram da im je tamo mesto. Mislim da žene imaju mnogo toga da pruže i u ringu.
Borilački sport može da donese samopouzdanje i osećaj sigurnosti. Naravno, ne daj Bože da neka žena ikada dođe u situaciju nasilja na ulici, ali dobro je da poznaje svoje telo, da zna kako da reaguje i da se ne oseća potpuno bespomoćno. Svakoj ženi koja ima makar malo interesovanja za borilačke sportove predložila bih da proba rekreativno.
I ženski mečevi su veoma atraktivni. Žene često daju mnogo od sebe, bore se srčano i imaju svoj način da privuku publiku. Važno mi je da se žene u sportu podržavaju i da se osećaju dobrodošlo u sali.
Da li si privatno mirna osoba?
– Sport me je dosta smirio. To ne znači da se nikada ne iznerviram — svi imamo neku granicu — ali sam naučila da ne paničim i da u stresnim situacijama pokušam da pronađem rešenje. Kada treniraš, stalno se susrećeš sa izazovima i učiš da ostaneš pribran.
Ljudi koji me vide van sale možda ne bi odmah rekli da se bavim MMA-om. A onda vide neku fotografiju ili snimak i shvate da nije šala. (smeh) Meni su i škola i sport važni delovi života i lepo mi je što mogu da se posvetim i jednom i drugom.
BONUS VIDEO
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
