Jednom godišnje se stotine ljudi spuste na tri plaže, često cela sela, i kupaju se uz tradicionalne plesove u ledenim vodama Atlantika. Zašto to čine, i zašto samo na jugu Portugala, zaboravljeno je u meandrima istorije. Običaj je preživeo vekove, možda i milenijume, dobio novo ruho, pa je danas praćen modernom zabavom, koncertima, piknicima i vašarima. Manifestaciju jednostavno zovu Kupanje 29, jer se odigrava 29. avgusta.
Stigao sam na plažu Monte Klerigo, udaljenoj od grada i, čini se, rezervisanoj samo za meštane. Dolazio sam izdaleka, pa sam skoro zakasnio. Trebalo je brzo pronaći parking mesto, jer svaki minut odlaganja može dovesti do toga da se propusti glavni događaj.
Portugalci su poređali mnogobrojne automobile kao da su koristili lenjir, pravilno, jedan za drugim. Na jednom mestu je bila izbočina, što bi onemogućilo vozaču da auto sto odsto pravilno parkira, pa tu niko nije stao. Naravno, stao sam „po balkanski“, baš na to ispupčenje, i uspeo da se na vreme pridružim stotinama ljudi koji se vesele, jedu i piju. Iako je skoro podne, čini se kao da se celo selo tek probudilo i, ustajući pomalo mamurno, u belim pidžamama koje pokrivaju veći deo tela (bake nose i bele čipkane kapice), sišlo do okeana opijeno ko zna kakvom magijom dozvanom iz davnih vremena.
Tradicija
„Prema tradiciji, kupati se 29. avgusta isto je kao da se okupaš dvadeset devet puta, a to rasteruje demone“, govore mi punih usta dok poskakuju uz pesmu. Na stolu je obilno posluženje – domaće kobasice, sveže ubrano grožđe i smokve, uz sireve raznih vrsta. Te đakonije su namenjene samo onima koji će se, obučeni u belo, simbol fizičke i duhovne čistote, svečano okupati praćeni ritmom bubnjeva i harmonike.
Teorija da jedan skok u Atlantik može da zameni dvadeset devet redovnih kupanja navodi me na razmišljanje. Jedno polukupanje je možda bilo zgodan izgovor da se, u doba kad se kupalo najviše jednom nedeljno, barem pola godine preskoči održavanje higijene.
„Skok u Atlantik pročišćava dušu i telo“, objašnjavaju mi devojke dok se u igri smeju i međusobno grle. Scena je dirljivo lepa. Svi su ujedinjeni u veselju, pa se i ja osećam kao da živim u malenoj seoskoj kući i danas sam došao da se poveselim i pročistim s komšijama i rodbinom. Ka okeanu u koloni kreće većina stanovnika, ali i muzički orkestar. Ulaze do pojasa u vodu, dovoljno da ih veliki talasi zapljuskuju preko glave, ali muzika, igra i zagrljaji ne prestaju, kao ni vriska kada veliki talas potopi devojke.
U većem gradu, Lagosu, kolektivno skakanje u okean se odigrava u ponoć, ali na ovoj plaži to se čini u 11 ujutru. Nekad se na ritualno kupanje u okeanu izvodila i stoka i domaće životinje, naročito krave i konji. Sad se dovode kućni ljubimci, najčešće psi, jer mačke ne vole da zalaze u hladnu i slanu morsku vodu.
Običaji
Istoričari su uzalud pokušavali da utvrde poreklo ovog običaja. Za vreme arapskih osvajanja prihvatili su ga i muslimani. Mnogi smatraju da se koreni kriju u najdubljoj prošlosti, u paganizmu. Katolički sveštenici pak povezuju kupanje s Jovanom Krstiteljem, jer se ritual odvija baš na dan kad je svetitelju odsečena glava. Smatraju da to ne može biti slučajnost, iako nema istorijskih dokaza koji bi povezali krštavanja u reci Jordan s kolektivnim skokom u okean hiljada ljudi na nekoliko portugalskih plaža dve hiljade godina kasnije. Da li taj običaj nosi duboka značenja simboličnog hrišćanskog pročišćenja i obnove, ili je samo na kraju leta bio zgodan datum da se posle teških letnjih radova seljaci odmore, okupe, podruže i okupaju, što sve nije bila naročito česta pojava u prošlosti, nemoguće je sada dokučiti.
„Ako želiš da ti ništa ne bude jasno i da imaš više pitanja nego odgovora, samo se bavi istorijom“, kaže mi nasmejani dekica kojem pomažem da se izbori s talasima. „Lepo je da se družimo, da pevamo, jedemo i da se okupamo, za to ti ne treba naročito objašnjenje“, ukratko mi, u vodi do pojasa, između dva visoka talasa koja nas svom silinom zapljusnuše, izlaže svoj stav o istorijskim pitanjima, a očigledno i svoju životnu filozofiju.
Neobično mi je prijao ledeni udar Atlantskog okeana, ali ovo kupanje nije bezazleno. Jaki talasi i morske struje i nadomak obale mogu neveštog plivača da povuku ka dubinama. Stariji su naročito oprezni. Tek poneko uvodi decu u okean, uglavnom samo skvase stopala ili u vodu ulaze samo do kolena. Zašto li im preci nisu izabrali mirnija mesta za kupanje na rekama ili u zalivima, nego baš plaže na otvorenom okeanu? Da li je okean, simbol moći i beskraja, prirodna sila s kojom se živi i umire, koja hrani, ali i uzima živote, slavljen kao božanstvo, a skok u vodu predstavljao ritualno spajanje sa stvoriteljem?
Lekovitost
Morska voda je lekovita, a so je oduvek bila veoma tražena. Doktori tvrde da hladna slana voda poboljšava cirkulaciju. Možda je kupanje imalo terapeutske svrhe, naročito za životinje pune raznih gljivica i insekata. Da skakanje u Atlantik nije možda bilo kolektivna drevna terapija?
„Nekad su dolazili ljudi iz svih krajeva Portugala. Prelazili su stotine kilometara na konjima ili pešice samo da bi nam se pridružili u ritualnom kupanju“, priča mi novinar lokalne televizije koji je, čvrsto stežući mikrofon, zajedno s kamermanom zakoračio do kolena u okean. Dok ih obojicu zapljuskuju talasi, on pokušava da intervjuiše učesnike, naročito bake, koje se prisećaju kako je ova tradicija izgledala pre više od pola veka, kao i decu, kojoj je ovaj događaj naročito uzbudljiv.
Na plaži na kojoj sam se obreo jedini sam stranac, ali u gradu Lagosu tradicija je pretvorena u pravu turističku atrakciju, pa umesto konjima ili pešice, kao što se nekad radilo, sad svim mogućim prevoznim sredstvima ovamo hrle ljudi iz cele Evrope, ali i Amerike i Brazila, da bi se zajedno s meštanima bućnuli u okean kad otkuca ponoć.
Ritualno kupanje na jugu Portugala Foto: Viktor Lazić
Festival
Kupanje je poslednjih godina propraćeno velikim festivalom i vatrometom u Lagosu. Glumci obučeni u srednjovekovna odela viteški se bore po ulicama grada do pola noći (od pola noći tumaraju pripiti, a često se mogu videti i kako, sa sve oklopom i oružjem, spavaju na klupama u parku). U okviru festivala se održava i najveće takmičenje kupaćih kostima u Portugalu. Odvija se u dve kategorije – za starinske i za moderne kostime. Tako se prvo mogu videti dame i bake koje su se spremile za kupanje u pidžamama i odorama koje podsećaju na odeću monahinja, a zatim i golišava lepota mladih Portugalki.
Meni se ipak više dopalo tradicionalno kupanje baš na ovoj udaljenoj plaži sa šatrama sklepanim od stolnjaka i posteljina, s muzičkim bendom lokalnih dekica, dok bake na plaži plešu sa unucima obučenim u belo, s posluženjem od smokava i grožđa ubranih u dvorištima tek nekoliko metara udaljenim od plaže.
Kupanje je trajalo kratko, jer se u ledenoj vodi ne može dugo zadržavati, ali zato je igranje uz muziku i druženje potrajalo ceo dan. Pričaju mi kako se na ovoj plaži 29. avgusta mnogo mladih zavolelo, da je mnogo dece rođeno zahvaljujući ovim druženjima.
Tad tek shvatam: ovaj stari običaj zapravo je velika starinska igranka na plaži koja se održava jednom godišnje uz jutarnje osvežavanje u okeanu!