Američka vojna industrija došla je do granice koju više ne može da sakrije: SAD nemaju dovoljno raketa za dug rat visokog intenziteta, a ono što proizvode preskupo je, sporo i teško za nadoknadu.
Pentagon zato traži potpuno drugačiji model proizvodnje. Umesto oslanjanja samo na vrhunske, komplikovane i skupe sisteme, američka vojska sada gura ideju masovne izrade jednostavnijih raketa — po principu koji Fajnenšel tajms opisuje kao „Mekdonalds model“: standardizovana procedura, pojednostavljene linije, gotove komponente i proizvodnja koja može brzo da se proširi.
Cilj je brutalan i jasan: rakete više ne smeju da budu luksuz koji se troši brže nego što može da se napravi.
Ratovi troše arsenale brže nego što ih Amerika obnavlja
Problem je isplivao tokom poslednjih velikih kriza, posebno posle sukoba sa Iranom i iskustava iz rata u Ukrajini.
Američki arsenali su projektovani za drugačiji tip rata: precizni udari, ograničene operacije, skupi projektili i uverenje da će tehnološka prednost nadoknaditi manji broj komada.
Ali ratovi iscrpljivanja rade po drugoj logici. Rakete, dronovi i artiljerija troše se u hiljadama. Ako industrija ne može da prati ritam fronta, ni najskuplje oružje ne rešava problem.
Fajnenšel tajms navodi da bi Pentagonu, i uz maksimalno ubrzanje proizvodnje, bile potrebne godine, a ne meseci, da nadoknadi rakete potrošene u sukobu sa Iranom.
„Tomahavk“ preskup, proizvodnja prespora
Najbolji primer problema je „tomahavk“.
SAD godišnje proizvode oko 600 krstarećih raketa tog tipa, a svaka košta približno 2,6 miliona dolara. To je moćno oružje, ali nije oružje koje može lako da se troši u masovnom ratu.
Slična računica važi i za druge američke sisteme. Raketa PrSM košta oko 1,6 miliona dolara po komadu, dok JASSM ide oko 1,9 miliona dolara.
Takve cene imaju smisla kada se gađa mali broj ciljeva. Nemaju smisla kada rat traži desetine hiljada projektila i stalnu nadoknadu zaliha.
Radionica u Virdžiniji kao pilot-projekat
Pilot-model za novi pristup nalazi se u severoistočnoj Virdžiniji, u radionici kompanije Ko-Aspajr.
Na prvi pogled, to nije klasična fabrika oružja. Nema velikih komplikovanih mašina, ogromnih hala i procesa koji traju mesecima. Rakete se sklapaju na radnim stolovima, po uputstvu, uz osnovni alat i delove koji se mogu brzo nabaviti.
U proizvodnji se koriste i komponente iz civilnog sveta, uključujući motore od radio-upravljanih modela aviona. Takav pristup drastično spušta cenu i ubrzava sklapanje.
Ideja je da se u slučaju rata ovakve linije mogu brzo umnožiti širom zemlje. Ne pravi se savršena raketa za svaku moguću misiju, već dovoljno dobra, jeftina i brojna raketa za rat u kojem količina ponovo postaje presudna.
„Može da se napravi i u fiskulturnoj sali“
Dug Deneni, veteran i čovek iz kompanije Ko-Aspajr, opisao je radionicu kao model koji može da se podigne gotovo bilo gde.
Njegova poruka je da bi se ovakva proizvodnja, u ratnim uslovima, mogla organizovati čak i u školskoj fiskulturnoj sali.
To je suština promene koju Pentagon traži. Američki sistem nabavke decenijama je pravio oružje kroz duge programe, skupe ugovore i komplikovane lance dobavljača. Sada se traži nešto drugo: proizvodnja koja ne čeka savršene uslove, nego brzo izbacuje veliki broj projektila.
Ratno vazduhoplovstvo traži 12 milijardi dolara
Američko Ratno vazduhoplovstvo već je zatražilo oko 12 milijardi dolara za nabavku 28.000 raketa u narednih pet godina.
Paralelno, Pentagon je predstavio program kupovine 10.000 raketa kopnenog baziranja u naredne tri godine.
Te brojke pokazuju da više nije reč o eksperimentu na papiru. Vašington pokušava da prebaci vojnu industriju na logiku masovne potrošnje i masovne obnove arsenala.
Drugim rečima, Pentagon priznaje da budući rat neće dobiti onaj ko ima nekoliko hiljada skupih projektila, već onaj ko može da ih proizvodi u desetinama hiljada.
BONUS VIDEO