“STVARAM ONAKO KAKO ŽIVIM – BEZ FILTERA I KOMPROMISA” Otvorena izložba slika umetnice Anite Mrše: Rapsodija emocija u oku posmatrača (FOTO)

Nedavno je u “Dorćol Placu“ u Beogradu otvorena druga samostalna izložba slika “Dare to create“ umetnice Anite Mrše, može se reći nesvakidašnja po mnogo čemu. Sa ulaza u prostor preplavljeni ste ogromnim formatima jarkih boja i licima i snage i bola, a kad se približite, između radova su pesme, duboko lične i emotivno proživljene. I to nije sve, Anita je prilazila svakom posetiocu pružene ruke i upoznavala ga. Ovakva neposrednost i srdačnost morala je biti pretočena u priču.

Beograđanka koja je nakon diplomiranja na Ekonomskom fakultetu i mastera na FON-u provela 25 godina u korporativnom svetu, pre nepune tri godine, bez umetničkog predznanja, započela je svoj slikarski put vođena ogromnom, neukrotivom željom za stvaranjem.

– Taj unutrašnji žar doneo mi je neverovatno brz i autentični razvoj. Stvaram onako kako živim – celim srcem, bez filtera i kompromisa. Umetnost je nešto što me prvenstveno hrani, ali osećam kroz nju i neku odgovornost da možda podsetim ljude i vratim ih ponovo njihovoj suštini – kaže umetnica na početku razgovora za “Blic“.

“Svaka slika je previše lična”

Uz konstataciju da je prvo primetna eksplozija boja sa velikih formata koje posetioca jednostavno usisaju, a izražajnost i hiperrealizam kojim slika bacaju akcenat više na karakter jer su lice i oči lajtmotiv skoro svakog rada, naša sagovornica kaže da je svaka slika “možda i previše lična“.

– Iza svakog platna stoji priča i razlog zašto je ono moralo da nastane. Ono što definiše moj rad jeste eksplozija boja – to je energija koja se oseća i u mom karakteru i u slikama. To ne radim svesno ili planski, pre će biti da je to prirodan odraz moje unutrašnjosti koja kroz umetnost pronalazi svoj put. Motiv oka se provlači kroz veliki broj mojih radova i crteža – mislim da ih imam više od dvadeset u najrazličitijim postavkama – kaže slikarka dok razgledamo izložbu u “Dorćol Placu”.

Kada je shvatila da je oko iznova i neodoljivo vuče sebi, počela je to da istražuje.

– Zaključila sam da oči nose simboliku okretanja ka unutrašnjem svetu i suočavanja sa istinom. Sada znam da kroz svaki rad slikam emocije i pogled koji te oči prenose.

Sam naziv izložbe “Dare to create“ (Usudi se da stvaraš) govori o tome da je ona na neki način iskočila iz zone komfora.

– Moj umetnički put je iznenadan, pomalo neverovatan, ali vođen silom koja ne priznaje prepreke. Za mene važi ono pravilo: želja gazi mogućnosti. Kroz svoju prvu izložbu “Dare to dream“ dozvolila sam sebi da sanjam o stvarima koje su delovale nedostižno. Kroz ovu te snove pomeram još dalje u neprestanom stvaranju. Ova izložba je dokaz za to šta se dogodi kada se usudite. Usudila sam se da umetnost prigrlim celim svojim bićem i da na platno prenesem svoju unutrašnjost, bez zadrške i kalkulacije – iskrena je Anita.

Ovo je njena druga samostalna izložba na kojoj je predstavljeno oko dvadeset radova. Jedan deo će do polovine jula biti izložen u prostoru “Mali Plac“. Prošle godine, na prvoj samostalnoj izložbi, publika je imala priliku da vidi tridesetak dela.

– Kako moj umetnički izraz evoluira ka hiperrealizmu, proces stvaranja postaje kompleksniji i zahteva mnogo više vremena i posvećenosti svakom platnu – kaže umetnica.

Pored samostalnih projekata, učestvovala je i na dve kolektivne izložbe, a trenutno priprema ogroman projekat – veliku izložbu u oktobru u Sava centru.

“Pesme su moja najintimnija stvar”

Kuriozitet ove postavke su pesme koje se nalaze između slika. Na pitanje da li one jače emotivno boje slike ili su zasebne celine, Anita odgovara da su njene pesme dugo bile njena najintimnija stvar – “tihi, skroviti prostor u kojem sam procesuirala život“.

– Nisam ih isticala jer su pripadale najviše meni. Međutim, pred ovu izložbu osetila sam snažnu potrebu da ih podelim, postavim ih tik uz svoja platna. Želim da zaokružim ovu priču, da spojim reč i boju i dozvolim da me upoznaju još bolje i dublje. Jer umetnost je prava tek kada se damo do kraja.

Zanimljivo je da dugo nije bila svesna svojih talenata.

– Godinama sam bila zarobljena u trci za nekim opštim dostignućima. U toj jurnjavi nisam imala vremena da zaista upoznam sebe. A onda se dogodio čudesan sinhronicitet – gotovo istovremeno pokrenulo se sve: i slikanje, i pisanje, i sviranje nekih novih instrumenata, mnogo novih interesovanja. Danas, kada pogledam unazad, nisam sigurna da li je ovde reč o pukom talentu. Pre će biti da je u pitanju sloboda. To je bila najvažnija dozvola koju sam konačno dala samoj sebi – da bez straha i opravdanja radim ono što volim i što me vuče – napominje Anita.

“Osećam se prilično ogoljeno pred publikom”

Svaki umetnik svojim delima daje nešto lično na uvid javnosti. Na pitanje koliko je ona slojeva skinula sa sebe u stvaranju ovih slika, a pogotovo pesama, kaže da se oseća prilično ogoljeno pred publikom.

– To je jedna od onih stvari u kojima me umetnost istovremeno čini ranjivom, ali i neverovatno snažnom. Verujem da je prava čar stvaranja upravo u tome što stalno pomeramo sopstvene granice. Moja umetnost nije statična, ona diše i menja se zajedno sa mnom. Svaka nova životna situacija neizbežno će ostaviti trag na mojim platnima, pesmama. I iskreno, jedva čekam da vidim kako će taj sledeći korak i novi odraz mog unutrašnjeg sveta izgledati.

“U jednom trenutku mislila sam da gubim tlo pod nogama”

Što se tiče stvaralačkog procesa, kaže da je stvaranje za nju izvor energije i neopisive radosti.

– To je ona vatra koja me drži budnom noću i koja me pokreće da svakog dana iznova uzmem četkicu u ruke. Ipak, na samom kraju, kada se prašina slegne, rezultat je onaj ključni trenutak istine. To je moj autentični trag u vremenu, svedočanstvo da sam bila tu i da sam se usudila da to pokažem – objašnjava umetnica.

Ženom kakva je danas, Anita kaže da su je najviše oblikovale rane i trenuci najveće boli.

– To su bile situacije koje nisu ostavljale prostor za kompromis – ili ću se promeniti ili ću nestati. One su bukvalno iščupale moju pravu suštinu na svetlost dana. Iz ove perspektive, osećam ogromnu zahvalnost prema jednom izuzetno teškom, višegodišnjem periodu. Tada mi se činilo da gubim tlo pod nogama i da se moj život raspada. Međutim, istina je bila drugačija: stari svet se rušio kako bi napravio mesto za ovaj novi, mnogo lepši i autentičniji život koji danas živim i stvaram.