Društvo

“NAJBOLESNIJI UVEK ĆUTE U ĆOŠKU” Čuveni srpski kardiolog o neispričanim pričama iz Urgentnog: Evo šta ljudi izgovaraju pred sam KRAJ

August 31, 2026

Milica Marković Urednik Blic zdravlja.

Dr Predrag Mitrović otkriva kako jedno dežurstvo u čekaonici može čoveku potpuno promeniti pogled na sopstveni život

Pokušao je naučno da dokaže postojanje duše, ali je došao do zaključka da besmrtnost leži u sećanju drugih na nas

“Lekari se nalaze na podstanici između Zemlje i Boga. Mi pokušavamo da ljude zaustavimo bar na trenutak, da ostanu još malo u ovom životu, a posle – šta bude.”

Ovim dubokim i otrežnjujućim rečima dr Predrag Mitrović, ugledni kardiolog i pisac koji je dve trećine svog života proveo u Urgentnom centru u Beogradu, otvorio je dušu u emisiji “Kontra kadar” na Blic televiziji.

Kroz njegovu ordinaciju i dežurstva prošle su hiljade sudbina, a u razgovoru koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, dr Mitrović je podelio svedočenja koja nadilaze granice medicine i zalaze u samu srž ljudskog postojanja, ljubavi, straha, društvenih promena i prolaznosti.

Medicina kao ples: Kako se leči poverenjem

– U medicini, baš kao i u životu, dva i dva nisu uvek četiri. Postoji faktor sreće, znanja, ali i ljudske psihe. Ogromna količina bolesti i našeg opšteg zdravstvenog stanja dolazi direktno iz glave, pa tako i sama čovekova borba sa bolešću utiče na ishod – započinje priču dr Predrag Mitrović.

Suočavanje sa bolesnikom koji je doveden u trenucima kada mu život visi o koncu zahteva više od pukog lekarskog znanja. Dr Mitrović to poređenje slikovito opisuje kao ples sa partnerom:

– Kada igrate ples sa partnerom, vi mu prilazite i morate ući u njegov ritam, a on u vaš. Ako se ne uskladite, saplešćete se i igra je gotova.

Pacijent koji stiže u Urgentni centar često je uplašen poput zveri u kavezu, zbunjen oprečnim informacijama i preplavljen negativnom energijom. Zadatak lekara je da tu energiju amortizuje i postane prijatelj od poverenja.

– Tamo gde je on slab, vi morate da povedete igru, a tamo gde je jak, puštate njega. Ako uspostavite taj kontakt, to je već 50 odsto šanse za ozdravljenje – jasan je dr Mitrović.

Kutija minjona na hladnoj klupi: Priča iz Urgentnog centra koja slama srce

Tokom višedecenijskog rada, jedna slika se dr Mitroviću zauvek urezala u pamćenje. To je priča o ljubavi dvoje osamdesetogodišnjaka, prijatelja iz detinjstva, koja je doživela svoj tihi epilog u polumraku bolničkog hodnika.

– Moja komšinica, starija gospođa, hitno je primljena jer joj je pozlilo. Nakon pola sata, u bolnici se pojavio njen stari drug iz osnovne škole. Doteran kao iz starih filmova – gospodin sa šeširom i štapom. Sa sobom je nosio kutiju minjona koje joj je svakog dana donosio oko pet sati kako bi zajedno popili kafu – priseća se dr Mitrović.

Mi ne umiremo kada nestanemo fizički, već onda kada nas svi zaborave, kaže dr Mitrović

Gospodin je seo na klupu i strpljivo čekao tri sata. Nažalost, srce njegove prijateljice je prestalo da kuca.

– Kada mu saopštite ishod… i potom posmatrate njegov odlazak sa tom kutijom u rukama… To vas zaista duboko pogodi. Izgledalo je kao priča iz nekog romantičnog romana iz 17, 18. veka, nešto što se danas retko viđa – u dahu priča dr Mitrović u emisiji “Kontra kadar” na Blic televiziji.

Poslednje reči: Nesebičnost pred vratima večnosti

Mnogi bi pretpostavili da čovek u trenucima kada shvata da se njegov život gasi postaje sebičan, okrenut samo sopstvenom strahu. Međutim, dr Mitrović je, prateći ovo pitanje čak i kroz epidemiološki naučni rad, došao do dirljivog zaključka.

– Najveći broj ljudi pred sam kraj ne misli na sebe. Njihove poslednje reči uglavnom su upućene deci i unucima. Mole nas da ih čuvamo, da se paze, da im se pomogne. U ovom našem otuđenom svetu, ta nesebičnost pred vratima smrti je nešto prelepo – kaže doktor.

Dr Predrag Mitrović je takođe i plodonosan pisac sa pet objavljenih romana

Ipak, u bolničkim sobama najglasnije odzvanja jedno drugo, tiho pitanje koje muči one koji posmatraju tuđu borbu za život: “Šta ako sam ja sledeći?”

– Dok leže i gledaju kako oko njih drugi umiru, dolaze i odlaze, to pitanje im ne silazi sa usana. Retko ko plače na samrti. Smrt, ukoliko nema jakih bolova, dolazi mirno, kroz san. Čovek ostaje bez kiseonika i jednostavno zaspi – priča dr Mitrović.

Naučni eksperiment: Da li je moguće izmeriti odlazak duše?

Fasciniran konceptom duše i onoga što se dešava nakon fizičke smrti, dr Mitrović je pokušao da uradi nesvakidašnji naučni rad. Kao lekar i čovek nauke, želeo je da fizički dokaže odlazak duše.

– Želeo sam da istražim da li duša zaista odlazi negde kada umremo. Ne verujem u populističke priče o gubljenju gramaže tela pri smrti. Ali razmišljao sam fizikalno: jedino što se oslobađa iz našeg tela u trenutku smrti jeste električni naboj. Naše celo telo funkcioniše na bazi elektriciteta i elektrolita. Kada nastupi smrt, sve se razelektriše – objašnjava doktor.

Doktor je konstruisao poseban sistem oko kreveta kako bi izmerio kuda to naelektrisanje odlazi u trenutku smrti – kroz dušek, metal ili vazduh.

– Nadao sam se da ću zabeležiti neko neobično, pojačano naelektrisanje koje napušta telo, ali struja je odlazila sasvim predvidivo, u skladu sa fizičkim zakonima i provodljivošću materijala. Rezultatima nisam uspeo da dokažem postojanje duše na taj način, ali se ipak nadam da ona postoji i da fizički kraj nije konačan kraj – smatra dr Mitrović.

Za njega, prava besmrtnost leži u sećanju onih koji ostaju iza nas:

– Mi ne umiremo kada nestanemo fizički, već onda kada nas svi zaborave i kada padnemo u zaborav porodice i okoline .

Čekaonica Urgentnog centra: Lekcija o sopstvenom zdravlju

Dr Mitrović ima jednostavan savet za sve one koji su nezadovoljni svojim životom ili se stalno žale na sitne zdravstvene tegobe:

– Svima kažem: dođite, presedite sat-dva u čekaonici Urgentnog centra i samo posmatrajte ljude. Shvatićete da uopšte niste bolesni i da možete slobodno da idete kući – kroz osmeh kaže on.

Kao lekar i čovek nauke, želeo je da fizički dokaže odlazak duše

Međutim, u tom istom prostoru krije se i jedna velika medicinska zamka – fenomen “tihih pacijenata” koje lekari moraju stalno da drže na oku.

– Oni koji su najbolesniji, uvek sede u ćošku, najmanje galame i ćute. Kada uđete u čekaonicu i vidite onoga ko najviše ćuti u nekom ćošku, priđite mu i pitajte ga šta mu je – videćete da je on zapravo najteži bolesnik – priča dr Mitrović.

Pratnja koja “sve zna” i izazov ChatGPT-ja

Nasuprot tim tihim herojima koji se u tišini bore za život, lekari se svakodnevno suočavaju sa agresivnom pratnjom pacijenata, dodatno naoružanom internet pretragama.

– Pratnja pacijenta je često mnogo agresivnija od samog pacijenta kome je loše. Oni vrlo često i ne pitaju pacijenta o čemu se radi, ali sve znaju i u sve se razumeju. Danas imamo pratnju koja je preko interneta, računara i ChatGPT-ja naučila sve o bolesti, što naravno nema veze sa istinom i realnošću.

Tehnologija je, kako kaže doktor, napredovala, ali mašina još uvek ne može da zameni lekarski pregled i ljudski dodir. Rad pod takvim pritiskom, nakon 30 sati dežurstva, testira krajnje granice lekarskog profesionalizma.

– Kada u ambulanti tokom dežurstva pregledate 80 ljudi, i svakome od njih morate da kažete “Dobro veče, zbog čega ste došli”, zamislite kako to izgleda. Posebno kada njih 50 upada unutra, viču i ponašaju se kao da sve znaju. Profesionalizam je obavezan – ako ne možete da izdržite, trebate reći da ne možete i ne raditi. Cilj je smiriti galamu, na fin način zaobići njihove impresije sa interneta i fokusirati se isključivo na pacijenta – prenosi iskustvo dr Mitrović.

Od pank mladosti do generacijskog jaza: Kako su se promenili ljudi?

Osvrćući se na promenu društvenih vrednosti, dr Mitrović se kroz osmeh prisetio sopstvene mladosti i pank faze, u poređenju sa današnjim generacijama.

– Kada sam bio mlad, slušao sam pank muziku, a moji roditelji su se zgražavali nad tim i pitali se šta će biti sa mnom. Danas posmatram mlade koji hodaju ulicom sa slušalicama u ušima, potpuno odsutni od sveta, ubeđeni da su svemogući i da im se ništa ne može dogoditi. Promenio se i sam odnos prema radu i odgovornosti – kaže on i dodaje.

– U moje vreme, kada sam počinjao da radim devedesetih, ostajalo se posle radnog vremena sat ili dva bez razmišljanja, da se pomogne bolnici i pacijentima. Danas mlade generacije čim završe smenu gledaju na sat, znaju sva svoja pravna prava i pri najmanjem pritisku prete tužbama.

Zidovi stare bolnice koji pamte okupaciju iz 1916. godine

Dr Predrag Mitrović je takođe i plodonosan pisac sa pet objavljenih romana. Njegova dela su neraskidivo povezana sa mestom gde provodi veći deo svog dana.

– Napisao sam pet romana, a najnoviji nosi naziv “Šta ako sam ja sledeći”. Prethodna četiri romana bila su smeštena isključivo unutar zidova Urgentnog centra, gde provodim dve trećine svog života. Ljudi zapravo vole da čitaju o medicini i bolnicama, ali samo ako je priča potpuno autentična – kaže on.

U novom romanu, dr Mitrović je povezao prošlost i sadašnjost, istražujući istoriju same zgrade Urgentnog centra, koja je nekada bila Opšta bolnica – najstarija bolnica na Balkanu.

– Radnja se dešava 1916. godine, kada je Austrougarska okupirala Beograd. Fascinira me to što su delovi te zgrade, poput lukova na krovu, i danas potpuno autentični kao i pre sto godina. Isti prostor, iste sobe, isti kreveti, a u njima lekari i pacijenti iz tog doba i njihovi praunuci danas koji se tu nesvesno susreću. Glavna tema romana je strah od zaborava, jer čovek zapravo umire tek kada izbledi sećanje na njega.

Zlatno pravilo za dug život: “Ne brže od života”

Na samom kraju, kao kardiolog koji je video hiljade srca kako prestaju i ponovo počinju da kucaju, dr Predrag Mitrović ostavlja dragocen savet i jednostavan životni moto za sve nas:

– Ne brže od života. Radite sve smireno, polako, shvatite da niste večni i da je život konačan. Budite umereni u svemu – i živećete dugo i srećno.