BEOGRAD – U Buenos Ajresu 24. oktobra 1961. pre 65 godina, umro je Milan Stojadinović, poznati međuratni političar i ekonomski stručnjak, predsednik vlade u vreme Kraljevine Jugoslavije.
Smatra se da je bio najuspešniji predsednik vlade kog je Jugoslavija imala, ne samo u međuratnom periodu u vreme Kraljevine Jugoslavije, nego sve do 1991. godine.
Doba njegovog rukovođenja vladom od 1935. do 1939. bio je period najvećeg ekonomskog uspona Kraljevine Jugoslavije, uz rast međunarodne razmene, plansku industrijalizaciju, kao i rasterećenje seljaštva otpisom nagomilanih dugovanja. Uspelo mu je pritom i da veštom špekulacijom na međunarodnom finansijskom tržistu zemlju rastereti spoljnih dugova.
Privredni rast koji je Stojadinović obezbedio kao uzgrednu posledicu, koja se retko pominje, doneo je i svojevrsni graditeljski bum. U ondašnjem Beogradu izraslo je tada više reprezentativnih zdanja dostojnih prestonice.
Milan Stojadinović je rođen u Čačku avgusta 1888. Bio je to sticaj okolnosti pošto se njegov otac Mihailo u tom gradu našao po potrebi službe. Kao sudija koji je pripadao opoziciji neretko je premeštan po provincijskim varošicama ondašnje Kraljevine Srbije, da bi od 1904. porodica bila konačno nastanjena u Beogradu..
Po okončanju gimnazije, leta 1906. otac ga šalje u susednu Austrougarsku kako bi naučio nemački. Kao student prava u Beogradu dobio je državnu stipendiju za nastavak školavanja u inostranstvu, u Minhenu pa Berlinu, gde se paralelno obučava u državnom računovodstvu Pruske u Potsdamu.
Po doktoratu u Beogradu, na temu budžetskog modela Nemačke, zaputio se 1912. na usavršavanje u Pariz, u tamošnje ministarstvo finansija, a potom i u London.
Prvo zvanje u državnoj službi Srbije gde potom radi, bilo je pisar u Ministarstvu finansija, da bi s krajem Prvog svetskog rata postao načelnik Glavnog državnog računovodstva.
Privatni nameštenik Engleske trgovačke banke u Beogradu postaje 1918. Za narodnog poslanika biran je 1923, 1925, 1927, 1935. Bio je takođe član Senata Kraljevine.
Ministar finansija postaje 1922. da bi se na tu poziciju vraćao i s drugim kabinetima, a konačno 1934/1935.
Predsednik Vlade i ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije je od juna 1935. do februara 1939.
Ključni njegov saradnik i druga ličnost Ministarstva inostranih dela u vreme Stojadinovićevog mandata bio je Ivo Andrić, jedan od najkvalitetnijih diplomata Kraljevine Jugoslavije, poznati pisac, potom ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, docnije proslavljen po Nobelovoj nagradi za književnost 1961. godine.
Stojadinović je od najmlađih dana, poput njegovog oca, bio član Radikalne stranke, potom i njenog Glavnog odbora, da bi tridesetih postao predsednik Jugoslovenske radikalne zajednice, koju je utemeljio spajanjem Radikalne stranke sa Slovenačkom narodnom strankom Antona Korošeca i Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom Mehmeda Spaha.
Težak momenat njegove vlade bila je Konkordatska kriza 1937. kada se deo srpske javnosti i crkvenih ličnosti suprotstavio usvajanju Konkordata sa Vatikanom, koji je inače prethodno oblikovan za života kralja Aleksandara. Povlačenje tog zakonskog predloga trajno je narušilo odnose s rimokatolicima unutar Jugoslavije.
Na insistiranje Britanije, najviše zbog uspešne ekonomske saradnje sa Nemačkom, smenjen je sa pozicije predsednika vlade, Saveta ministara, februara 1939. i stavljen u konfinaciju, a kasnije i prognan.
Drugi svetski rat otuda provodi je u britanskom zatočeništvu, izvesno vreme u Adenu, a potom na ostrvu Mauricijus u Indijskom okeanu.
Bio je akcionar, predsednik i član upravnih odbora: Radio-Beograda, Srpskog brodarskog društva, Standard Elektrika, Izdavačkog koncerna Vreme, predsednik Rotari kluba.
U Buenos Ajresu, gde se nastanio posle Drugog svetskog rata živeo je do smrti 1961.
U Argentini je izdavao list za finansijska pitanja El Ekonomist i bio savetnik argentinskih vlasti.
Aktivno se bavio publicistikom, autor je i autobiografske knjige “Ni rat, ni pakt” koju je najverovatnije redigovao Miloš Crnjanski, njegov saradnik i ličnost od poverenja kako u međuratnom periodu tako i potom u emigraciji.
Kao zanimljivost, valja pomenuti da je poratni beogradski režim u opticaj plasirao priču prema kojoj je Stojadinović u Argentini sarađivao sa Pavelićem. Istina je međutim da je on taj kratkotrajni kontakt držao po sugestijama iz Beograda, pošto su ga službenici našeg poslanstva u Buenos Ajresu kontaktirali tim povodom, a i s ciljem da istraže mogućnosti ekonomske saradnje Jugoslavije sa Argentinom.
Stojadinović je pritom glumio saradnju kako bi izbavio iz zatočenja rođenog brata Dragomira koji se nalazio u sremskomitrovačkoj kaznionici, i ona je obustavljena čim se njegov brat našao u Londonu.
Ekonomska politika koju je sprovodio dok je predvodio vladu Kraljevine Jugoslavije rezultirala je otvaranjem čak 111 novih industrijskih pogona, fabrika, po pravilu uz značajan ili preovlađući udeo državnog kapitala. Jačana je vazduhoplovna industrija izgradnjom preduzeća Zmaj, Rogožarski, Ikarus. Tada nastaje i prva domačha lokomotiva “Sava” kao i prvi produkti domaće auto industrije u Rakovici. Izgrađena je i mašinska industrija Jugostroj, takođe u Rakovici, hemijska industrija Zorka u Šapcu, Livnica Vareš, uz ključno proširenje železare Zenica.
Takođe, u vreme Stojadinovića, grad Beograd započinje gradnju na novobeogradskoj strani, kada nastaje tada reprezentativan Beogradski sajam.
I danas Beograd krasi više monumentalnih zdanja izraslih u vreme mandata Milana Stojadinovića, poput palate Prizad na Obilićevom vencu, u kom je od kraja šezdesetih bila smeštena novinska agencija Tanjug.
Tada je izgrađena i zgrada pošte u vrhu Takovske, nasuprot zdanja Skupštine, koja je takođe završena, nakon više decenija, u vreme Stojadinovića, i zvanično otvorena oktobra 1936. kada je održano i prvo skupštinsko zasedanje. Gradnja je inače započela avgusta 1907. po projektu arhitekte Jovana Ilkića.
Zgrada novinskog koncerna Vreme, u koju je posle Drugog svetskog rata smeštena Borba, takođe je izrasla u to doba, kao i vila gde je stanovao na Carevoj ćupriji u Beogradu, u dnu Senjaka, u kojoj se poslednjih decenija nalazi Zadužbina Hilandara.