- Jelisaveta Vujinović Urednik u video sektoru
Njihov život ispunjen je verom, redovnim odlascima u crkvu, gde oboje gaje i ljubav prema muzici
Nikolai i Teodora su ponosni na svoje mešovito poreklo, dok uz veru i muziku razvijaju svoje talente i grade identitet slobodno birajući svoj životni put
Nikolai i Teodora Traore odrastaju u Kukljinu kod Kruševca, ali njihova porodična priča spaja Srbiju sa zemljom udaljenom hiljadama kilometara. Majka im je Kruševljanka, otac iz Malija, a njih dvoje odmalena znaju da u sebi nose i jedno i drugo poreklo. I dok o porodici u Africi slušaju od majke i nadaju se da će je jednog dana upoznati, njihov život danas čine škola, muzika, crkveni hor, liturgije i posebno snažna veza sa pravoslavljem i tradicijom.
Nikolai je rođen 2017, a Teodora 2019. godine. On već ide u muzičku školu i svira harmoniku, dok će mu se ove godine pridružiti i mlađa sestra, koja je izabrala klavir.
Zajedno pevaju u dečjem crkvenom horu “Lazarički kolibrići”, obilaze crkve i manastire sa majkom Marijom, a upravo delove takve svakodnevice u poslednje vreme dele i na društvenim mrežama.
Iza svega toga je, međutim, priča njihove majke, koja poslednjih šest godina sama brine o njima i trudi se da im, uz život koji grade u Srbiji, ne ostane nepoznata ni druga polovina njihovih korena.
O Maliju gotovo da ništa nije znala
Kada je upoznala oca svoje dece, Marija priznaje da o Maliju gotovo ništa nije znala. Mali joj je bio nepoznat, a tek kroz, sada već bivšeg supruga, i njegove prijatelje iz različitih afričkih zemalja, počela je da upoznaje kulture i način života koji su se u nekim stvarima prilično razlikovali od onoga na šta je navikla u Srbiji.
Dolaskom dece, u mešovitom braku, pitanje dve kulture dobilo je sasvim drugo značenje. Marija, međutim, kaže da nikada nije razmišljala o tome kao o problemu koji će jednog dana morati da rešava niti je unapred pravila plan kako će deci objašnjavati njihovo poreklo.
– Nisam razmišljala, zato što su za mene svi ljudi isti. Niti gledam po boji kože, niti po religiji, niti po nacionalnosti. U svakom slučaju, znala sam samo da deca moraju biti hrišćani i da ih vaspitavamo u tom duhu – počinje Marija Traore za “Blic”.
Foto: Stvarne ispovesti / youtube
+5
Galerija
Šest godina sama brine o dvoje dece
Porodične okolnosti su se u međuvremenu promenile.
Marija je danas samohrana majka, a sa Nikolajem i Teodorom vratila se iz Beograda u svoj rodni kraj.
Poslednjih šest godina sama brine o njima, dok njihov život protiče na relaciji selo-grad.
Godine tokom kojih je sama podizala dvoje dece nisu uvek bile jednostavne. Bilo je noći kada su Nikolai i Teodora istovremeno bili bolesni, a sva briga bila je na njoj. Ipak, kada govori o tom periodu, Marija ne govori o odricanju niti želi da od svoje svakodnevice pravi priču o teretu. Kaže da se oslanjala na veru i trudila da rešava u hodu ono što svaki novi dan donese.
– Nije mi nešto teško to palo zato što se ja samo prepustim Gospodu Bogu, i samo kažem: “Neka bude volja Božja”, i idem tako dan po dan i tako živim. Bilo je trenutaka kada je bilo teško, ali sve to ide, sve je to život.
Iako Nikolai i Teodora odrastaju uz majku i njenu porodicu u Srbiji, Marija nije želela da im druga polovina porekla ostane nepoznata. Priča im o porodici koju imaju u Africi i o zemlji iz koje dolazi njihov otac. Oboje već govore da bi voleli da jednog dana odu u Mali.
– Ja im uvek pričam sve lepo. Znaju oni dosta o tome i znaju i koja im je tamo porodica u Africi. Kad porastu, pa, Bože zdravlja, ako budu želeli, a žele, posetiće. U svakom slučaju, upoznati su sa obe kulture. Otkako su se rodili, uvek im pričam tako – vi ste polu Srbi, polu Afrikanci. Ja ne znam uopšte da li oni osećaju da su nešto toliko različiti od drugih. Znaju, svesni su oni da su iz mešovitog braka.
Čini se, ipak, da je ono što odraslima ponekad zahteva mnogo objašnjavanja Nikolaju sasvim jednostavno. On zna da mu roditelji potiču iz dve različite zemlje, ali zbog toga sebe ne doživljava drugačijim od svojih vršnjaka.
– Pa ja baš i ne osećam da sam drugačiji. Jer ljudi su ljudi – kaže nam ovaj zreli dečak.
Bilo je i zadirkivanja u okolini i u školi
Međutim, odrastanje dece koja se izgledom razlikuju od većine vršnjaka donelo je i situacije sa kojima je Marija morala da se suoči. Kaže da su neprijatnosti retke i da su reakcije većine ljudi, koji imaju prilike sa se susretnu sa decom veoma lepe, ali da je i onih negativih, nažalost, ipak bilo. Pojedini odrasli pogrešno su pretpostavljali njihovo poreklo, a dogodilo se i da ih vršnjaci u školi zadirkuju.
– Imali smo par situacija, a to su uglavnom neke starije babe, i u selu i u gradu. Dešavalo se da ih upoređuju sa Romima, i onda krenu nešto da se deru, pa im onda ja lepo objasnim. I imali su oni par situacija u školi, gde su ih deca malo zadirkivala, ali to smo rešili. Ali većina dece i ljudi, kad ih vidi, stvarno ih baš vole.
U takvim situacijama Marija insistira na jednom – Nikolai i Teodora ne treba da uzvraćaju ni fizički, ni verbalno. Ukoliko se problem dogodi u školi, treba da se obrate učiteljici, a u drugim situacijama da sve kažu njoj.
– Nisam im rekla da smeju da upotrebe silu ili tako nešto. To ih ne učim tako. Niti da verbalno se oni nešto raspravljaju. Samo da meni kažu. Ili učiteljici.
Foto: Stvarne ispovesti / youtube
+5
Galerija
“Mi živimo pravoslavlje”
Dok o Maliju i porodici njihovog oca Nikolai i Teodora uče kroz priče svoje majke, pravoslavlje upoznaju kroz život koji sa njom dele. Vera je u njihovoj kući prisutna svakodnevno, ne kao nešto o čemu se samo govori, već kroz navike uz koje odrastaju.
Marija je još kao dete odlazila u crkvu i na liturgije, pa je ono što je sama ponela iz svoje porodice prirodno prenela i na Nikolaja i Teodoru. Nije, kaže, bilo potrebe da im posebno objašnjava šta znači živeti u veri. Odmalena su sa njom odlazili na liturgije i pričešće, zajedno se mole, čitaju Jevanđelje, obeležavaju praznike i obilaze crkve i manastire.
– Nisam morala ništa da im govorim – pravoslavlje, to je način življenja. Mi živimo pravoslavlje. I tako da ne moram ništa da im pričam. Oni su sve osećali. Svaki taj odlazak na liturgiju, sama molitva, čitanje Jevanđelja, onda čitanje dečjih pričica, isto duhovnih. Jednostavno, to mi tako živimo, zaista.
I stariji Nikolaj o veri govori jednostavno i neposredno, onako kako je i oseća. Posebno voli da sluša Sveto jevanđelje, čije ga priče privlače i zanimaju, a raduje se i svakom pričešću.
Mališani najčešće odlaze u kruševačku Lazaricu, koju smatraju svojom matičnom crkvom, ali su uz majku upoznavali i druge crkve i manastire u okolini, naročito tokom praznika. Upravo u Lazarici vera i muzika, dve važne niti njihovog odrastanja, spojile su se na sasvim prirodan način – Nikolai i Teodora danas zajedno pevaju u dečjem crkvenom horu “Lazarički kolibrići”.
Muzika ih prati odmalena
Imali su svega tri ili četiri godine kada su krenuli na muzičke radionice, gde su kroz igru i rad sa profesorkama počeli da otkrivaju instrumente i pesmu, a ono što je tada bila dečja radoznalost vremenom je preraslo u ozbiljnije interesovanje koje danas oboje žele da nastave.
Nikolai već pohađa treći razred muzičke škole i svira harmoniku, dok će mu se ove godine pridružiti i mlađa sestra, koja je izabrala klavir. Teodori se taj instrument dopao još na muzičkoj radionici i poželela je da nauči da ga svira, dok je Nikolaj svoj izbor već pretvorio u deo svakodnevice – harmoniku svira i van škole, a neke od tih trenutaka brat i sestra dele i na društvenim mrežama.
Njih dvoje zajedno pevaju u dečjem crkvenom horu “Lazarički kolibrići”, koji je nastao pre dve godine, kada je dirigentkinja poželela da okupi decu koja su se već redovno viđala na nedeljnim liturgijama i pruži im priliku da ono što zajedno žive izraze i kroz pesmu.
Za Nikolaja i Teodoru pevanje, međutim, nije samo pamćenje stihova i melodije. Kada u horu počnu da pripremaju novu pesmu, dirigentkinja sa decom razgovara o njenom značenju, najpre im izrecituje tekst i objasni ono što možda ne mogu odmah da razumeju, dok se razgovor o tome, kada je potrebno, nastavlja i kod kuće sa majkom. Zato oni umeju da objasne i o čemu pevaju, a ne samo da pesmu izvedu pred publikom.
Foto: Stvarne ispovesti / youtube
+5
Galerija
Tako je bilo i uoči Vidovdana, kada su sa horom pripremali program, učestvovali na liturgiji i u litijama, a potom nastupili i na Vidovdanskom koncertu. Kada ih pitate da li znaju šta znače reči koje pevaju, odgovaraju bez mnogo premišljanja.
A koliko su im muzika i pesma bliske, pokazali su i tokom našeg razgovora. Nije bilo potrebno mnogo nagovaranja da Nikolaj i Teodora zapevaju zajedno, jedno uz drugo, sigurni u stihove koje očigledno dobro poznaju, otpevali su “Srpkinjica jedna mala”, pesmu koju izvode i sa horom.
Foto: Stvarne ispovesti / youtube
+5
Galerija
Znaju odakle potiču, a svoj put tek biraju
Jasno je da muziku ne doživljavaju samo kao nešto čime im je ispunjeno detinjstvo, jer oboje, kada govore o godinama koje dolaze, u svojim željama nose upravo ono što danas najviše vole. Teodora bi volela da peva etno i duhovnu muziku, dok istovremeno mašta o tome da jednog dana postane učiteljica. Nikolai, koji svira harmoniku, takođe želi da nastavi da peva, a kada govori o tome šta bi voleo da bude kada poraste, njegov odgovor ponovo vodi do onoga uz šta odrasta – želeo bi da bude učitelj i da druge uči o svojoj veri i hrišćanstvu.
Razlika između Nikolaja i Teodore je svega 14 meseci i možda se baš zato, u toku razgovora sa njima, najviše oseti i uočava koliko su navikli da kroz život idu zajedno. Ista škola, muzika, hor, nedeljne liturgije, nastupi i putovanja čine veliki deo njihovog zajedničkog odrastanja, ali između svega toga stanu i rasprave oko fudbala, crtanih filmova i igre, zadirkivanja i mirenja – sve ono zbog čega su, naposletku jednostavno brat i sestra.
A, upravo se kroz njihovo odrastanje najbolje vidi ono što je Marija od početka želela da im pruži. Da znaju da deo njihove porodice živi u Africi i da kada požele mogu da ih upoznaju, da vole zemlju u kojoj odrastaju, da veru ne doživljavaju kao obavezu, već kao deo života i da imaju slobodu da sami otkrivaju šta vole i kojim će putem krenuti.
Ali dok svako od njih polako postaje svoja ličnost, jedno već imaju kao čvrst oslonac, a to je detinjstvo u kojem nijedan deo svog porekla ne moraju da ostave po strani da bi pripadali onom drugom. Nikolai i Teodora odrastaju sa jasnom svešću o tome odakle potiču, ali bez osećaja da ih poreklo stavlja u unapred određene okvire. Ono što su dobili od obe strane svoje porodice nose sa sobom, a ono što će od svega toga jednog dana napraviti biće samo njihovo.
Marija, Nikolai i Teodora Traore iz Kruševca (Foto: Stvarne ispovesti / youtube)
Marija, Nikolai i Teodora Traore iz Kruševca (Foto: Stvarne ispovesti / youtube)
Marija, Nikolai i Teodora Traore iz Kruševca (Foto: Stvarne ispovesti / youtube)
Marija, Nikolai i Teodora Traore iz Kruševca (Foto: Stvarne ispovesti / youtube)
Marija, Nikolai i Teodora Traore iz Kruševca (Foto: Stvarne ispovesti / youtube)
