Ukrajinske snage poslednjih nedelja sve češće gađaju saobraćajnu i logističku infrastrukturu koja povezuje Krim sa ostatkom teritorije pod ruskom kontrolom, piše ukrajinska „Strana“.
Na meti su pre svega putevi, mostovi i pravci snabdevanja na kopnenom koridoru, a i u Kijevu i u Moskvi sve češće se govori o pokušaju „izolacije poluostrva“.
To pitanje ponovo je otvorilo staru dilemu: da li Ukrajina samo pokušava da oteža rusku logistiku ili iza udara stoji šira strategija kojom bi Krim ponovo bio pretvoren u glavnu tačku pritiska na Moskvu, navodi Strana.
Da bi se razumelo zašto je tema opet izbila u prvi plan, treba se vratiti u 2023. godinu. Tada su pojedini analitičari procenjivali da će glavni pravac ukrajinske ofanzive biti Južni front, na potezu dugom oko 150 kilometara od Ugljedara do Kahovskog rezervoara.
Prema toj proceni, cilj je bio izlazak prema Krimu i presecanje kopnenog koridora. Posle toga bi usledila faza „izolacije“ kroz udare na Krimski most i pomorske komunikacije.
Takav scenario, kako se tada smatralo, mogao je da oteža odbranu Krima i eventualno natera ruske snage na povlačenje, slično onome što se dogodilo na desnoj obali Dnjepra, kada su udari na mostove i prelaze prethodili ruskom napuštanju tog sektora.
Krim kao poluga za pregovore
Kasnije su pojedini zapadni mediji tvrdili da krajnji cilj eventualnog ukrajinskog izlaska do Krima nije bio direktan napad na samo poluostrvo, već stvaranje pritiska na Moskvu u budućim pregovorima.
Foto: profimedia/x.com
Prema toj verziji, Rusiji bi bilo ponuđeno prihvatanje ulaska Ukrajine u NATO u zamenu za odustajanje od napada na Krim. Kijev je takvo tumačenje tada demantovao, ali je ta ideja ostala predmet rasprave, posebno zbog procena da bi ozbiljna pretnja Krimu mogla otvoriti i pitanje upotrebe nuklearnog oružja.
Pošto ukrajinska ofanziva 2023. nije ostvarila planirane rezultate, stvarne namere nikada nisu potvrđene.
Ipak, ideja izolacije Krima nije nestala. Kako piše „Strana.ua“, ona i dalje zauzima važno mesto u vojno-političkom razmišljanju ukrajinskog rukovodstva. Kao jedan od najvećih uspeha rata u Kijevu se i dalje posmatra povlačenje ruskih snaga sa desne obale Hersonske oblasti, do kojeg je došlo nakon kontinuiranih udara na mostove i prelaze preko Dnjepra.
Zašto Herson ne mora da se ponovi
Autor analize, međutim, podseća da se slična reakcija Rusije od tada nije ponovila na drugim frontovima. Kao primer navodi se Gluškovski rejon Kurske oblasti, južno od reke Sejm, gde su ruske snage zadržale položaje uprkos stalnim napadima na prelaze.
Uz to, u Rusiji i dalje traje rasprava da li je povlačenje sa desne obale Dnjepra uopšte bilo vojno opravdano. Iskustvo iz Krinki, gde je ukrajinski garnizon opstao više od sedam meseci na relativno malom prostoru, pokazalo je da ni velika reka sama po sebi ne znači da logistika mora da bude presečena.
Foto: Reuters/EPA/Shutterstock
Do novembra 2022. ukrajinsko napredovanje na tom sektoru već je bilo uglavnom usporeno. U međuvremenu je u Rusiji završena mobilizacija, na front su pristizale hiljade novih vojnika, a problemi sa ljudstvom su postepeno ublaženi.
Iako su ukrajinski udari na prelaze bili redovni, ruska strana je postavljala nove pontonske mostove. Mogućnosti sistema HIMARS bile su ograničene količinom raspoložive municije, a ruske snage su kasnije razvile i metode elektronskog ometanja koje su smanjile efikasnost takvih udara.
U tekstu se pominje i teorija koja se pojavila posle pobune grupe Vagner. Prema toj verziji, tadašnji komandant operacije general Sergej Surovikin navodno je podržao povlačenje sa desne obale Dnjepra kako bi u ruskom društvu ojačao raspoloženje poraza. Bez obzira na takve tvrdnje, iskustvo Hersona i dalje utiče na razmišljanje o Krimu.
Dva scenarija za Krim
Prema analizi „Strane“, danas postoje dva moguća scenarija.
Prvi je korišćenje izolacije Krima kao pregovaračkog sredstva. U tom slučaju, napadi na komunikacije, problemi sa gorivom i stalni pritisak na logistiku služili bi kao argument da inicijativa prelazi na ukrajinsku stranu.
Međutim, autor naglašava da je važnije pitanje koliku stvarnu štetu ti udari nanose ruskoj logistici, a ne kakav propagandni efekat proizvode.
U Kijevu se poslednjih meseci sve češće govori da su svi putevi prema Krimu pod „vatrenom kontrolom“. Taj izraz se tokom rata koristi na obe strane, ali u praksi retko znači potpuno zatvaranje saobraćaja.
Kao primer navode se Slavjansk, Kramatorsk, Herson, Zaporožje, Harkov, Sumi i Gorlovka — gradovi koji su godinama izloženi napadima, ali i dalje funkcionišu i primaju snabdevanje.
Minimalna širina kopnenog koridora prema Krimu iznosi nešto manje od 100 kilometara. Ukrajina koristi bespilotne letelice dometa od 100 do 150 kilometara, ali njihov broj još nije uporediv sa masovnom upotrebom FPV dronova na drugim delovima fronta.
U tekstu se navodi i mogućnost da problemi sa gorivom na Krimu nisu povezani samo sa napadima na logistiku, već i sa rastućim deficitom goriva unutar same Rusije.
Iako se mostovi na prilazima Krimu gađaju, kod Čongara je već postavljen pontonski prelaz, dok Krimski most preko Kerčkog moreuza i dalje funkcioniše uprkos ranijim pokušajima napada.
Drugi scenario: nova ofanziva na jugu
Drugi scenario podrazumeva novu ukrajinsku ofanzivu na jugu, sa ciljem da se ostvari ono što nije uspelo 2023. godine — izlazak do Perekopa i presecanje kopnenog koridora.
Takve procene povremeno se pojavljuju u ukrajinskim, ruskim i zapadnim analizama. Kao mogući pokazatelji navode se aktivnosti ukrajinskih snaga kod Stepnogorska i na Aleksandrovskom pravcu, na spoju Donjecke, Zaporoške i Dnjepropetrovske oblasti.
Pojačani napadi na logistiku mogu imati i neposrednu vojnu svrhu: otežavanje snabdevanja ruskih jedinica na Južnom frontu. Teoretski se pominje i mogućnost desanta na levu obalu Dnjepra radi razvoja operacija u Hersonskoj oblasti.
Autor ocenjuje da kopneni koridor prema Krimu ostaje najosetljiviji logistički deo ruskog fronta.
Ali takav plan ima ozbiljna ograničenja. Dominacija dronova na bojištu danas mnogo više otežava brzo napredovanje nego 2023. godine. Eventualni prodori mogli bi da budu spori, skupi i praćeni velikim gubicima.
Ostaje otvoreno pitanje da li Ukrajina uopšte raspolaže dovoljnim snagama za takvu strategiju. Brojni primeri sa drugih sektora pokazuju da ni stalni udari po pozadini ne garantuju automatski slom odbrane.
BONUS VIDEO
