Dobro utabani put do Vršca vodi u – Malo Središte.
Na srpskom jeziku – Malo Središte, na rumunskom – Prnjavor (Prneaora), što odmah ukazuje na viševekovnu istoriju koja podseća da je ovo selo nastalo najpre kao manastirsko mesto. A prvi manastir, osnovan krajem 15. veka zahvaljujući despotu Jovanu Brankoviću, a posvećen Svetom arhangelu Gavrilu, nalazio se na mestu današnje rumunske pravoslavne crkve, te ponovo podignut pre 30 godina pola kilometra više od prvobitne lokacije.
Malo Središte kod Vršca Foto: Printscreen/Youtube/Konstantin -STUDIO 46
Obgrljeno tišinom i šumom, Malo Središte postaje sve manje, što je najveći problem koji navodi predsednik Saveta Mesne zajednice Miroslav Vijatov.
– Dece i mladih do 18 godina imamo svega troje – kaže sagovornik novosadskog Dnevnika dok sedi za stolom u Domu kulture koji uglavnom zvrji prazan, baš kao i obližnja zgrada davno ugašene osmoletke.
– Nemamo više ni radnju. Lekar i poštar nam dolaze jednom nedeljno. Baš kad se setim, sav se naježim, nekad je ovde kod crkve bila puna radnja naroda, bilo je druženje, i da se roštilja, pričaju ljudi, svašta nešto, sad nemaš da popiješ pivo. Više znam pokojnika, četiri puta više, nego one što su sad živi.
Ali zato kad stigne vikend, a u manastir Središte dođu vernici sa raznih strana, brojni ugostiteljski objekti, utegnuti za sve novce, dodatno procvetaju, a i samo selo na momenat živne.
– Pravo da vam kažem, u selu i nema praznih kuća na prodaju. A inače su skuplje nego u gradu! Jedan je prodao kuću pored manastira za 180.000 evra, a sad ima još jednu, za nju traži preko 300.000. Ima i jedna kod mosta, velika kuća i plac je veliki, traže 90.000 evra, to je jako jeftino – procenjuje Vijatov.
Okruženi vinogradima, vikendicama i šumom, meštani Malog Središta, kojih je svega oko 60 na spavanju, nikad se nisu manje međusobno družili. Po popisu najviše je Rumuna, zatim pokoja Srbijanka i Mađari.
– Iako nas je tako malo, u selu imamo KUD pri kojem postoji orkestar pleh muzike. Njih sedmoro-osmoro sviraju i to lepo funkcioniše – navodi domaćin. – Ovde u Domu kulture imamo sto za stoni tenis, kad sam ja bio klinac, nismo imali, čak nam učiteljica nije davala da ovde ulazimo, a sad kad imamo sve i dozvoljeno je, nema ko da koristi. Ne pamtim kad se ovde igrao fudbal, ili kad se poslednji put čuo zvuk lopte ispred, da se deca igraju.
Kurir.rs/Dnevnik.rs