Društvo

(FOTO) PROFESORKA DANICA NAPRAVILA ZELENU OAZU U PUSTINJI OD BETONA Godinama menjala izgled zgrade u Novom Sadu: ” Gde god da sam, trudim se da pokrijem beton”

September 2, 2026

Danica iz Novog Sada je inicijativom i upornošću ozelenela požarno stepenište i fasadne žardinjere svoje zgrade

Ljubav prema biljkama i svest o važnosti zelenih površina nasledila je od oca i nastoji to da prenese na svoje unuke

Dovoljno je bilo nekoliko saksija, malo upornosti i ideja da zajednički prostor ne mora zauvek da ostane samo beton. Prof. dr Danica Aćimović iz Novog Sada godinama je, biljku po biljku, ozelenjavala požarno stepenište zgrade u kojoj živi, a potom se prihvatila i zapuštenih fasadnih žardinjera.

Ono što je počelo kao njena potreba da među betonom napravi makar mali komad zelenila, vremenom je postalo prostor u kojem danas pronalazi mir nakon gradske gužve, ali i primer koji je podstakao pojedine komšije da joj se pridruže.

Za Danicu ovakav odnos prema biljkama, međutim, nije nastao tek kada se preselila u zgradu. Odrasla je u severnom delu Novog Sada, među kućama sa dvorištima, ružičnjacima, drvećem i zelenim površinama, pa je dugo upravo takvo okruženje doživljavala kao nešto sasvim uobičajeno.

Svest o važnosti zelenila nasledila od oca

Veliki uticaj na nju imao je otac, od kojeg je, kako kaže, još kao dete naučila da zelenilo nije samo ukras oko kuće, već nešto prema čemu ljudi imaju odgovornost.

– On je često pričao da se mi, ljudi, smatramo kao jedina razumna vrsta na planeti, ali da smo zato i odgovorni za sve bilje, za sve rastinje i da smo zapravo vrlo neodgovorni: da gazimo nesmotreno, da uništavamo zelenilo, da sečemo i šta ne treba, da palimo na njivama s jeseni. Tako da je meni ta svest i taj oprez prema zelenilu ostao trajno usađen – priča Danica za RTV.

Upravo zbog toga, kaže, gde god je živela pokušavala je da beton makar delimično zakloni biljkama. Taj odnos prema prirodi danas nastoji da prenese i na svoje troje unučadi.

– Ja se trudim za mog života, gde god da sam, da pokrijem, ako bar ne mogu da promenim, betone, da preko betona stavim bršljan, da stavim tekomu, da ozelenim što više mogu. Ono što mi je isto trajno ostalo, što je otac govorio: “Kako možemo da budemo tako nesavesni, a drveće nam prečišćava vazduh, pravi nam ozon, štiti nas od sunca, štiti nas od vetra”. A mi smo, kaže, nesmotreni prema svom tom bilju, a bilju ne treba puno nege, nekoliko kapi vode. Tako da je to meni trajno ostalo i nekako se ja trudim, i na moju unučad, Bogu hvala, imam troje, da prenesem taj osećaj prema bilju, a nadam se i prema mojoj okolini.

“Oaza u pustinji od betona”

Odluka da se preseli u urbaniji deo Novog Sada imala je sasvim praktične razloge. Želela je da bude bliže poslu, studentima, zdravstvenim i kulturnim ustanovama, pijaci i svemu onome što svakodnevni život u gradu čini jednostavnijim.

Kako objašnjava, gotovo sve što joj je potrebno sada se nalazi na pet do deset minuta hoda, a život u zgradi doneo joj je i komfor koji ranije nije imala. Međutim, tek kada se preselila postalo joj je jasno koliko joj nedostaje zelenilo uz koje je odrasla.

– Kad sam videla ovo požarno stepenište i ovu džunglu od betona i čelika, i kad su počeli da rade klima-uređaji koji napolje izduvavaju samo topao vazduh, onda sam se osetila kao da nema kiseonika. I onda sam krenula u osvajanje, malo po malo, deo po deo zelene površine. Jedna žardinjera, pa neka biljka koja hoće, pa neka neće. Trebalo mi je par godina da ja ovo ozelenim. Znate, kao što je oaza zeleno mesto u pustinji, tako je ovo moja mala oaza u ovoj pustinji od betona – kaže ona.

Od jedne žardinjere do zelenog zida

Promena se nije dogodila preko noći. Danica je isprobavala koje biljke mogu da opstanu u uslovima koje pruža prostor oko zgrade, dodavala ih postepeno i godinama širila zelenilo. Sada se nada da će njena ideja podstaći još stanara da učine isto i da bi, zajedničkim radom, makar deo zida zgrade mogao da bude prekriven zelenilom. Kao primer navodi fasade koje je viđala u inostranstvu, gde se biljke na objektima planski sade i održavaju.

Nije se, međutim, zaustavila na prostoru koji je prvo uredila. Kada je pogledala fasadne žardinjere na drugom delu zgrade i videla da je rastinje u njima suvo i zapušteno, odlučila je da se pozabavi i njima.

“Nisam mogla mirno da gledam”

Kako kaže, bilo joj je teško da sa jedne strane gleda zelenilo koje je negovala, a sa druge potpuno suve žardinjere koje su već bile predviđene samim projektom zgrade.

– Ko je projektovao zgradu, lepo je smislio fasadne žardinjere, ali tamo je bilo suvo, ukorenjeno sve, mislim, kao sprženo. I sad ja nisam mogla mirno da gledam ovo moje zelenilo, a tamo sve suvo, pa sam onda počela da privodim kulturi to tamo. I onda kad počnete da radite, onda vide i komšije, pa se pridruže i podrže – objašnjava Danica.

U tome se možda nalazi i najjednostavnija poruka njene priče: promena zajedničkog prostora ne mora uvek da počne velikom akcijom. U njenom slučaju počela je jednom žardinjerom, a zatim je, kako su godine prolazile, zelenilo zauzimalo sve više prostora, dok su njenu inicijativu počeli da primećuju i drugi stanari.

Posle gradske gužve vraća se svom “kutku mira”

Danica radi sa ljudima i kaže da joj takav posao pruža veliko zadovoljstvo, ali je istovremeno iscrpljuje. Posle radnog dana, gužve, semafora i gradske vreve, upravo joj prostor koji je sama ozelenila predstavlja mesto na kojem se odmara.

Biljke je birala i prema mirisu, kako bi čitav prostor imao drugačiji osećaj od betonskog okruženja iz kojeg je nastao. Posebno joj, kaže, prijaju jutra.

– Radim sa ljudima i uvek sam radila sa ljudima, i to jeste veliko zadovoljstvo, ali to čoveka iscrpi i kondiciono. A i kad prođem tu gužvu, kroz te semafore, ljude i sve to, prosto vam to iscrpi energiju. Onda dođem ovde i u ovaj svoj mali kutak mira, ja čujem ove biljke kako dišu, pa onda ih malo osvežim ovom prskalicom, umivam ih. Nisam od onih koje pevaju biljkama, jer znam da one ne slušaju, ali zajedno dišemo. One prave kiseonik, ja njima sperem prašinu. Trudila sam se da posadim ono bilje koje miriše, odiše mirisom. Ujutru je posebno lepo, kad vi uđete, pa kao riba napunite mehur vazduhom i spokojem – zakljčuje Danica za RTV.

(RTV)