(VIDEO) “MISLILA SAM DA JE TESLA AMERIKANAC” Sandra iz Konga se zbog ljubavi seli u Srbiju: “Volela bih da moja deca odrastaju ovde”

Nekada je mislila da je Nikola Tesla Amerikanac. Danas čita Andrića, uči srpski, planira svadbu sa momkom iz Smedereva i ozbiljno razmišlja o tome da upravo u Srbiji jednog dana odgaja svoju decu. Ipak, našu zemlju nije počela da razume kroz istorijske knjige, već kroz mnogo običnije prizore: dete koje bez pratnje silazi ispred zgrade da se igra, roditelje koji odraslom sinu ostavljaju pravo da pogreši i kuću u kojoj joj je, pri prvom dolasku, rečeno da je sada i njena.

Iza te promene perspektive stoji život koji je već prošao kroz nekoliko potpuno različitih svetova. Rođena u Kongu, odrasla u Južnoafričkoj Republici, školovana u Kini i danas verena za Srbina, Mervej Sandra Kvete Srbiju je upoznavala bez unapred formirane slike i upravo zato je u njoj primećivala ono preko čega ljudi koji ovde žive često prelaze bez razmišljanja.

Za “Blic” je govorila o tome kako joj se zemlja o kojoj gotovo ništa nije znala postepeno pretvorila u dom, o ljubavnoj priči sa Milanom koja je počela u Kini, zašto ju je više od svega iznenadila sloboda koju ovde imaju deca, kako ju je prihvatila njegova porodica, zbog čega Srbe vidi kao snažne ljude mekog srca i kako je upravo ta ljubav dovela do ozbiljnog plana da budućnost nastavi u Srbiji.

“Mislila sam da je Tesla Amerikanac”

Pre Milana, njeno poznavanje Srbije uglavnom se zasnivalo na prijateljstvu sa Lukom, kolegom Srbinom kojeg je upoznala tokom studija u Kini. Znala je gde se zemlja nalazi, ali o njenoj istoriji, tradiciji i svakodnevnom životu nije imala mnogo predstave. Štaviše, Srbiju je smeštala u sopstvenu, prilično pojednostavljenu sliku Evrope kao prostora koji je mnogo više okrenut Americi nego sopstvenim tradicijama.

– Nisam mnogo znala o srpskoj kulturi. Za Srbiju sam uglavnom znala preko Luke. Znala sam samo jednu psovku i to je bilo to. Mislila sam da je to jedna manja, možda introvertnija zemlja. Znala sam da je pored Crne Gore i Hrvatske. Mislila sam da ovde svi govore engleski i da je Srbija mnogo više amerikanizovana. Takvu sam predstavu imala o mnogim evropskim zemljama – da svi prate Ameriku i da je sve amerikanizovano. Nisam znala mnogo o vašoj tradiciji i korenima. Nisam čak znala ni da je Nikola Tesla bio Srbin. Iskreno sam mislila da je Amerikanac – ispričala je Sandra.

Sličnu zabunu imala je i sa Milunkom Savić. Njenu priču je poznavala još iz detinjstva, ali nije znala da je reč o Srpkinji, već je bila uverena da je u pitanju verovatno Ruskinja. Tek kada je počela da dolazi u Srbiju i ozbiljnije se interesuje za zemlju iz koje Milan dolazi, pojedina imena koja je odranije poznavala dobila su za nju sasvim novi kontekst.

Danas je među knjigama koje čita i “Na Drini ćuprija” Ive Andrića, na engleskom jeziku, a istorija joj je postala jedan od načina da razume ne samo ono što se na ovim prostorima događalo, već i ljude koji na njima žive. Govorila je da joj je, što je više učila, postajalo jasnije da neke osobine koje danas prepoznaje kod Srba teško mogu da se posmatraju odvojeno od iskustava kroz koja je zemlja prolazila.

– Mislim da mnogo ljudi ne zna dovoljno o istoriji ove zemlje. A dobro je poznavati istoriju, jer onda razumete i ljude. Razumete zbog čega su možda toliko snažni, zašto su izdržljivi, zbog čega uzvraćaju kada se osećaju ugroženo ili zašto ne podnose nepravdu – zbog svoje istorije i zato što ne žele ponovo da se nađu u takvoj situaciji. Ali ja i dalje učim. Još učim – rekla je.

Ipak, neke od stvari koje su joj najviše promenile predstavu o Srbiji nije pronašla ni u jednoj knjizi. Jedna od njih dogodila se u Beogradu i trajala je svega nekoliko minuta.

“Čekaj, on može sam da izađe napolje?”

Bila je kod Milanove sestre kada su prijatelji njenog sestrića pozvonili na interfon i pozvali ga da izađe da se igra. Dečak im je objasnio da su mu ujak i ujna došli u goste i da ne može da siđe, a Sandra je slušala razgovor zbunjena ne njegovim odgovorom, već nečim što nikome drugom u prostoriji nije bilo neobično – mogućnošću da dete samo izađe iz zgrade i ode da se samo igra.

Za nekoga ko je odrastao u Srbiji takva scena teško da bi bila vredna prepričavanja. Njoj je, međutim, vratila sliku detinjstva kakvo je i sama nekada imala, a za koje je tokom života u drugim sredinama počela da veruje da gotovo više ne postoji.

– Rekla sam: “Šta? On može sam da siđe napolje i da se igra?” Milan me je pogledao i rekao: “Da. Zašto ne bi mogao?” Rekla sam: “Vi mu stvarno dozvoljavate da to radi?” A oni su rekli: “Da.” Poslednji put sam nešto takvo videla možda 2001. ili 2003. godine, kada sam bila dete. Takva vrsta slobode više ne postoji. I ne mislim da je tako samo u mojoj zemlji. U mnogim zemljama je isto. Čak i u Kini, iako je bezbedna, ne mislim da deca tek tako sama izlaze napolje da se igraju – objasnila nam je.

Ono što je usledilo možda najbolje objašnjava zbog čega taj naizgled beznačajan događaj zauzima tako važno mesto u njenoj priči o Srbiji. Dok je za ostale to bio običan razgovor preko interfona, ona je u njemu videla nešto što je već povezivala sa sopstvenom budućnošću.

– Činjenica da je Milanov sestrić mogao tako slobodno da izađe napolje potpuno me je iznenadila i pomislila sam: “Volela bih da moja deca odrastaju na ovakvom mestu” – ispričala je.

Iz Konga je kao dete otišla zbog rata

Rođena je u Kongu, ali je njena porodica krajem devedesetih, zbog ratnih sukoba, morala da napusti zemlju. Najpre su otišli u Namibiju, a zatim se preselili u Južnoafričku Republiku, gde je Sandra odrasla, završila školu i započela studije medicine. Iako su je prirodne nauke zanimale odmalena, odluka da jednog dana postane lekarka dobila je sasvim konkretan razlog kada je njen otac doživeo moždani udar.

Bila je tada u osmom razredu, a činjenica da gotovo niko u porodici, osim njene majke, nije umeo da prepozna šta mu se događa ostala joj je dovoljno snažno u sećanju da odredi ono čime će se kasnije baviti.

Studije medicine je najpre započela u Južnoafričkoj Republici, a zatim odlučila da studije nastavi u Kini. Privlačila ju je azijska kultura, želela je više samostalnosti i mogućnost da vidi kako izgleda život daleko od sredine u kojoj je odrasla, ali se ispostavilo da je prilagođavanje mnogo zahtevnije nego što je očekivala.

Posebno ju je iznenadio obrazovni sistem. Dok je u Južnoafričkoj Republici bila učena da znanje razume, obradi i iskaže sopstvenim rečima, u Kini se, prema njenom iskustvu, mnogo više insistiralo na preciznom reprodukovanju onoga što piše u udžbeniku.

Danas je lekar opšte prakse, dok joj je želja da joj dalje profesionalno usmerenje bude hirurgija. Međutim, kada je završila jedan deo studija, njen plan nije vodio ni ka Srbiji ni ka Milanu, želela je da se vrati u Južnoafričku Republiku i tamo nastavi profesionalni put.

Pokušavala je da napusti Kinu, ali se svaki put nešto isprečilo

Kada su nakon pandemije kineske granice ponovo otvorene, Sandra je bila spremna da ode. Planirala je da u Južnoafričkoj Republici nastavi praksu, a potom i dalje usavršavanje, ali joj je nekoliko pokušaja odlaska propalo zbog problema koji bi se svaki put pojavili na aerodromu. Gubila je novac, menjala planove i sve teže razumela zašto joj odlazak koji je drugima uspevao predstavlja toliki problem.

Upravo tada joj je Luka, njen prijatelj iz Srbije, savetovao da prestane da forsira stvari i jednostavno sačeka, a slično su joj govorili i roditelji. Na kraju se vratila poslu i nastavila život u Kini, ne sluteći da će joj upravo taj neplanirani višak vremena doneti poznanstvo zbog kojeg će nekoliko godina kasnije razmišljati o sasvim drugom pravcu – Srbiji.

Luka je, osim prijatelja i kolege, postao i posrednik u njenom upoznavanju sa Milanom. Njih dvoje su se, kako je ispričala, često šalili da će jedno drugom pronaći partnera, pa mu je jednog dana preko Instagrama poručila da je upozna sa nekim od svojih prijatelja. Ono što je počelo kao šala brzo je postalo ozbiljnije, jer je Luka već imao nekoga za koga je mislio da bi joj odgovarao.

– I onda nas je spojio. Milanu je rekao: “Znam jednu devojku, ona je prava za tebe”, a meni je rekao isto za njega. Milan mi je poslao poruku na Instagramu i od tog dana nikada nismo prestali da razgovaramo – ispričala je.

Milan je u Kini radio kao nastavnik fizičkog vaspitanja, a u slobodno vreme je igrao košarku. Dve nedelje nakon što su počeli da se dopisuju, Sandra je sa prijateljicom putovala u Hangdžou, gde je trebalo da se vidi i sa Lukom, pa je dogovoren i prvi susret sa Milanom.

– Moj prvi utisak bio je: “Bože, koliko je visok.” Pomislila sam: “Bože, koliko je visok i krupan.” Bila sam veoma stidljiva. Nisam mogla ni da ga pogledam u oči. A inače uopšte nisam stidljiva devojka. Bila sam toliko stidljiva da sam upravo tada shvatila da mi se dopada – prisećala se Sandra.

– Luka je stalno govorio: “Znam da će ovo završiti brakom. Znam da će ovo dovesti do braka.” Mislim da smo i mi to shvatili kada smo videli da delimo iste porodične vrednosti. Imamo veoma slične vrednosti iako dolazimo iz potpuno različitih delova sveta. Oboje cenimo porodicu i porodično zajedništvo. Porodica je na prvom mestu. Važni su nam porodična kultura, poštovanje i odanost. Kada smo shvatili da oboje imamo te vrednosti, znali smo da će veza trajati – rekla je.

“Dobro došla. Ovo je tvoja kuća. Ti si naše dete”

Prvi pravi test tih porodičnih vrednosti za Sandru je došao mnogo ranije nego što je očekivala. Posle svega tri meseca veze Milan ju je pozvao da dođe u Smederevo i upozna njegove roditelje, a ona je tek pred put shvatila koliko joj je važno da je prihvate. Nije je toliko plašila nova zemlja koliko pitanje koje je sebi iznova postavljala – šta će o njoj misliti njegova majka i otac. Nervozu danas opisuje uz smeh, jer ju je dovela dotle da pred dolazak uradi stvari koje inače nikada nije radila, od veštačkih trepavica do potpuno drugačije frizure.

Sve ono zbog čega je bila nervozna raspršilo se, kako je govorila, praktično na vratima. Od prvog susreta najviše pamti osmeh Milanovih roditelja, a posebno reči njegovog oca.

Milanov otac joj je, kako se priseća, već pri prvom susretu stavio do znanja da nema razloga da se oseća kao stranac u njihovoj kući. Uz dobrodošlicu je, doduše, stigao i jedan uslov koji se kasnije pretvorio u porodičnu šalu – moraće da nauči srpski.

– Dočekali su me sa osmehom. Sećam se načina na koji me je njegov otac pogledao u oči, nasmešio se i rekao: “Dobro došla. Ovo je tvoja kuća. Ti si naše dete.” Njegov otac ima smisla za humor. Čak i kada me je Milan zaprosio, rekao je: “Dobro, Sandra, sada moraš da naučiš srpski. Sada stvarno moraš da naučiš srpski”“ Rekao je da je sada došlo vreme za to. Mislim da me je upravo ta toplina smirila.

Milan i Sandra nedavno su se verili, a već sledeće godine planiraju da svoju ljubav krunišu svadbom u Srbiji.

“U Kini sam doživela rasizam, u Srbiji ne”

Mnogo ozbiljniju razliku između zemalja u kojima je živela Sandra je primetila u odnosu ljudi prema njoj i Milanu kao međunarodnom i međurasnom paru. U Kini su, govorila je, pogledi i komentari bili toliko česti da su neke situacije vremenom naučili da pretvaraju u zajedničku šalu.

– U Kini se to dešavalo mnogo češće. Kada putujemo, često nam je čak i smešno i šalimo se na račun toga. Starije žene, koje mi zovemo “tetkama”, prilaze Milanu, dodiruju ga, smeju se i govore: “Hajde da se slikamo, tako je zgodan.” Onda meni kažu: “Ti baš dobro govoriš kineski. Verovatno je sa tobom zato što govoriš kineski pa mu je tako život lakši.” Njega hvale zbog izgleda, a ja ih pitam: “A šta je sa mnom? Jesam li ja lepa?” One odgovore: “Dobro govoriš kineski.“ Ja kažem: “Hajde, tetka, jesam li lepa?” A ona ponovo: “Dobro govoriš kineski.” Nama je to smešno i šalimo se – rekla je.

Ipak, iza anegdota postoje i iskustva o kojima govori mnogo ozbiljnije. U Kini je, kako je objasnila, primećivala da joj se ljudi drugačije obraćaju i da joj se neka vrata lakše otvaraju kada je sa Milanom nego kada je sama. U Srbiji, barem do sada, nije imala takvo iskustvo.

– Mislim da u Kini postoji i određena vrsta sistemskog rasizma. Kada sam sa Milanom, ljudi nas gledaju, ali nam se istovremeno neka vrata lakše otvaraju nego kada nisam sa njim ili kada sam sama. Čudno je, ali događa se. Ovde još nisam doživela ništa takvo. Niko nije pokazivao prstom na nas niti slično, čak ni u manjem gradu kao što je Smederevo. Kada smo putovali na Zlatibor, prolazili smo i kroz mala sela u okolini. Ljudi su tamo bili još srdačniji. Starije žene i bake govorile bi mi: “O, ćerko, dođi ovamo”, pa bi me zagrlile ili poljubile – govorila je.

Srbe vidi kao ljude kod kojih čvrstina ne isključuje toplinu

Kada je pokušala da opiše kakav je utisak do sada stekla o Srbima, Sandra nije birala jednu osobinu, već upravo spoj onih koje na prvi pogled ne moraju da idu zajedno. U njenoj slici Srbije postoji velika vezanost za sopstveni identitet, porodicu i istoriju, ali ona nije isključila spremnost da se prihvati neko ko dolazi iz potpuno drugačijeg sveta.

– Mislim da su Srbi veoma izdržljivi, veoma snažni i tolerantni, ali istovremeno i dobri ljudi. Deluju mi kao ljudi koji ne trpe gluposti, ali ipak imaju veoma dobro i meko srce. Neće tolerisati nešto što možda narušava srpsku kulturu, srpsku porodicu, srpsko ime ili ugled, ali su istovremeno veoma otvoreni prema ljudima koji dolaze sa strane. Zato bih rekla da su veoma snažni i izdržljivi, ali i ljudi dobrog srca – zaključila je Sandra za “Blic”.