GOST BEOGRADSKOG SAJMA KNJIGA Italijanski pisac Dijego Marani za “Blic”: “Čitanje nam omogućava da upoznamo druge narode i razumemo njihove vrednosti”

Italijanski pisac Dijego Marani, jedan od gostiju Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, u intervjuu za “Blic” govori o svom književnom stvaralaštvu, temama koje ga zaokupljaju i likovima kroz koje istražuje složena pitanja identiteta, pripadnosti i odnosa prema prošlosti.

Susret sa Maranijem je prilika da se otkrije kako ovaj autor promišlja evropski identitet, ulogu jezika i književnosti, ali i šta ga povezuje sa Beogradom i srpskom književnom scenom.

U romanu „La città celeste“ Trst nije samo mesto radnje već grad složenog identiteta, nejasnih granica i susreta različitih kultura. Šta ga čini toliko posebnim za književnika i da li mu upravo ta podeljenost daje posebnu književnu snagu?

– Upravo to čini Trst toliko fascinantnim: on nije jedan grad, već mnoštvo gradova. To je grad mogućnosti, bezbrojnih različitih istorija koje su mogle da se dogode, ali se nikada nisu ostvarile, a ipak ostaju nekako prisutne u njegovoj atmosferi. Za nekoga poput mene, ko dolazi iz unutrašnjosti Italije, iz izrazito italijanske pokrajine Emilije, Trst ima posebnu čar. On nije ni sasvim italijanski, ni slovenski, ni austrijski, već je sve to istovremeno. U Trstu se pred našim očima otvara veliko pitanje identiteta, koje me je oduvek fasciniralo i koje, u krajnjoj liniji, predstavlja jedno od velikih pitanja Evrope.

Vaš roman govori o mladosti kao dobu besmrtnosti, velikih otkrića, neraskidivih prijateljstava i bolnih ljubavi. Kada se danas osvrnete na taj period života, mislite li da čovek sazreva kroz ljubav i gubitke ili tek mnogo kasnije, kada pokuša da ih razume?

– „Sazrevanje“ je prilično velika reč! Bojim se da se ljudsko iskustvo svodi na to da stalno uviđamo kako nismo dorasli onome što nam život donosi. Dok smo mladi, međutim, verujemo da još imamo vremena da se iskupimo, da ćemo jednog dana postati bolji ljudi, zrele, čestite i razumne osobe. Istina je da mladi poseduju osećaj besmrtnosti koji im daje ogromnu snagu. Uvereni su da mogu da promene svet i učine ga boljim mestom. I hvala Bogu na tome. Teško društvu koje iznedri mlade ljude koji su već stari. Upravo zato se u mladosti lakše prepuštamo svojim osećanjima i njihovim krajnostima. Ispitujemo njihove granice, pokušavamo da otkrijemo dokle možemo da idemo, kako u patnji tako i u sreći. Ili sam bar ja tako činio kada sam bio mlad, a i kasnije, kada sam ostario…

U romanu „La città celeste“ mladi junak dolazi u Trst kako bi pobegao od očevog nadzora i pronašao sopstveni put. Koliko je potraga za slobodom zapravo potraga za identitetom i u kojoj meri možemo da se oslobodimo porodičnih očekivanja, a da ne izgubimo deo sebe?

– To je veoma psihoanalitičko pitanje. Odrastanje uvek podrazumeva osećaj gubitka: ostavljamo za sobom siguran svet detinjstva i upuštamo se u nepoznato. S druge strane, nemamo izbora. Alternativa je mentalna bolest. Rekao bih da nas to dovodi do filozofskog pitanja postojanja, jer ništa u ljudskom životu nije trajno. Svaka mitologija nas uči da, kako bismo odrasli, moramo da se oslobodimo oca, odnosno autoriteta koji on predstavlja, ili bilo koga ko zauzima njegovo mesto. Čak i kada oca volimo i poštujemo i nemamo želju da ga povredimo, moramo na neki način da ga stavimo po strani. Svi smo prošli kroz to. Pa ipak, očevi ostaju naši uzori: oni nas više uče svojim postupcima nego rečima. Čak i sada, kada moj otac više nije živ, ja i dalje razgovaram s njim. Ponekad mu kažem da je bio u pravu, a ponekad se još raspravljam s njim. Tada se, međutim, podsetim da je i on bio smrtan, čovek baš kao i ja, i da je i sam nekada bio sin koji je morao da se odvoji od svog oca.

Tvorac ste „Europanta“, jezičke igre koja spaja elemente različitih evropskih jezika. Šta vas je navelo da stvorite jezik koji prevazilazi jezičke granice? Da li ste kroz taj eksperiment došli do zaključka da nas različiti jezici više razdvajaju ili nam pomažu da se bolje razumemo?

– „Europanto“ je šala, jezička provokacija čiji je cilj da pokaže kako su, u krajnjoj liniji, svi jezici mešavine drugih jezika, drevnih i savremenih, i da u nijednom od njih ne postoji nešto što bismo mogli nazvati čistotom. Svi jezici se razvijaju i preobražavaju u nešto drugo. I ovde se ponovo vraćamo ljudskom stanju, koje podrazumeva neprestano nastajanje, mnoštvo i promenu. Zato ne bi trebalo da koristimo svoje jezike kako bismo se delili, već da prihvatimo pluralizam kao suštinski uslov našeg postojanja i, štaviše, iz njega izvučemo ono najbolje. Svaki jezik izražava i doživljava stvari na drugačiji način, a svaki pogled na svet sadrži određenu istinu. Vilhelm fon Humbolt jednom je rekao da je svaki jezik „pokušaj“. I to je tačno: svaki jezik predstavlja potragu za istinom, a tu potragu možemo da delimo. U prošlosti su nacionalne države koristile jezike kako bi nas delile i okretale jedne protiv drugih. Danas, u Evropskoj uniji, to više ne bi trebalo da bude slučaj. Jezici se više ne zaustavljaju na našim granicama, već putuju tamo kuda ih vode njihove kulture. Ipak, opasni oblici nacionalizma ponovo se javljaju i prete da ugroze ono što je postignuto. Jezici ne pripadaju državama, već ljudima koji ih govore. Upravo je to svrha „Europanta“: borba protiv jezičkog fundamentalizma i podsticanje ljudi da uče jezike, one prave, žive jezike. Kada bi svi Evropljani naučili bar dva jezika, mogli bismo da se razumemo širom Evrope. Nije neophodno savršeno poznavanje jezika, dovoljno je da se razumemo. Idealna situacija bila bi ona u kojoj svako govori svojim jezikom, a razume jezik svog suseda. Pomislim, na primer, na Trst, gde mnogi Italijani koji tamo žive ne razumeju slovenački, a kamoli hrvatski. U pograničnim krajevima jezici bi trebalo da budu zajedničko dobro. Samo tako može da nastane evropsko javno mnjenje koje će omogućiti narodima Evrope da komuniciraju i konačno shvate da delimo iste snove i strahove, iste brige i nade. Samo zajedničkim delovanjem možemo biti dovoljno snažni da odbranimo svoju civilizaciju, utemeljenu na vladavini prava i osnovnim slobodama. A sve to, takođe, počinje jezikom…

Godinama ste radili u institucijama Evropske unije, a bavili ste se i kulturnom diplomatijom. Iz tog iskustva, koliko književnost zaista može da približi narode i kulture tamo gde politika ne uspeva? Može li jedan roman da promeni način na koji čitalac doživljava neki drugi narod?

– Književnost se obraća ljudskim srcima i umovima snažnije od bilo kog političkog argumenta. Apstraktna misao dopire do nas na dubljem nivou i omogućava nam da stvari sagledamo sa određene distance, kroz filter pisane reči. Čitanje nam pomaže da razumemo mentalitet drugih naroda i da ih bolje upoznamo. U tom procesu jezik ima ključnu ulogu, pre svega kroz prevođenje. Bez prevoda bi glasovi mnogih pisaca ostali nedostupni čitaocima u drugim zemljama. Zbog toga je rad prevodilaca neprocenjiv. Istovremeno, čitanje nam pruža priliku da učimo strane jezike i upoznajemo pisce u njihovom najautentičnijem svetu. Nekada smo mi Evropljani delili zajednički kulturni kanon. Širom Evrope, u svim našim zemljama, ljudi su čitali klasike, a klasična kultura predstavljala je svojevrsni zajednički kulturni temelj. Tako su Evropljani, čak i bez zajedničkog jezika, delili iste kulturne reference i misaone obrasce. To je stvaralo duboko razumevanje vrednosti, kao i temelja društva i kulture. Klasična kultura nije pripadala nijednoj pojedinačnoj naciji. Doživljavana je kao univerzalna, previše drevna da bi bila vezana za bilo koju konkretnu državu, pa je samim tim bila zajednička svima. U tome je ležala njena snaga. Danas smo tu kulturu zaboravili i odbacili, smatrajući je zastarelom. Ipak, upravo njoj bi trebalo da se vratimo, jer u njoj prebiva naša duša i u njoj se nalaze stubovi zapadne civilizacije – civilizacije koju smo svi mi Evropljani zajedno stvorili.

Vaša dela često se bave identitetom, jezikom i ljudima koji se nalaze između različitih svetova. Da li je osećaj nepripadanja danas postao univerzalno iskustvo savremenog čoveka ili smo, uprkos globalizaciji, i dalje snažno vezani za potrebu da negde pripadamo?

– Pitanje identiteta me je oduvek fasciniralo, još od vremena koje sam proveo u Trstu, a naročito otkako sam počeo da radim za Evropsku uniju. Smatram da identitet igra važnu ulogu u oblikovanju naše ličnosti i da ga treba čuvati, ali ga nikako ne treba posmatrati kao nešto isključivo ili nepromenljivo. Identitet nije kalup u koji se rađamo i koji nas tokom celog života drži nepromenjenima. On je, kao i svaki drugi aspekt ljudskog postojanja, proces. Od svojih 67 godina, četrdeset sam proveo živeći u inostranstvu, ali zbog toga nisam ništa manje Italijan. Naprotiv, verujem da me je to učinilo boljim Italijanom, jer sam svoj italijanski identitet dovodio u odnos sa drugim identitetima, otkrivao njihove razlike i učio iz njih. Shvatio sam da je svaki identitet legitiman i da poseduje sopstvenu vrednost. Uostalom, kada kažemo da je neko Italijan, na šta tačno mislimo? Među nama Italijanima postoje duboke razlike u jeziku, pogledima na svet i kulturnim tradicijama. Pa ipak, svi se osećamo kao Italijani. Tako bi trebalo da bude i u Evropi. Pre svega, trebalo bi da budemo Italijani, Nemci, Slovenci, Estonci, Španci ili pripadnici bilo kog drugog naroda. Ali istovremeno, i iznad svega, trebalo bi da budemo Evropljani.

Vaš roman „L’ultima falsità“, objavljen prošle godine, već samim naslovom, „Poslednja laž“, otvara pitanje odnosa između istine i obmane. Šta vas je privuklo toj temi i verujete li da čovek ponekad mora najpre da se suoči sa sopstvenim iluzijama kako bi razumeo istinu o sebi i drugima?

– I roman „L’ultima falsità“ na neki način bavi se pitanjem identiteta. Dvoje protagonista su Italijani koji žive u inostranstvu, ali svoj identitet doživljavaju na suprotne i međusobno sukobljene načine. Jedan od njih, psihijatar, prilagođava se različitosti i prihvata je, crpeći iz nje snagu i korist. Drugi, njegov pacijent, ostaje zarobljen iza svoje italijanske maske. Upravo tu leži izvor lažnosti u njegovom ponašanju, kao i njegovih psihoza. Međutim, ni psihijatar iz tog suočavanja ne izlazi neozleđen. U svojoj opsesiji da nema nikakve čvrste oslonce, da ne pripada nigde i ničemu, on na kraju gubi samog sebe.

Kako vam se čini Beograd? Da li ste prvi put u našem gradu i šta vas je najviše fasciniralo u njemu?

– Beograd me je oduvek fascinirao. Ovo je moja četvrta poseta, ne računajući onu prvu, davne 1973. godine, kada sam imao četrnaest godina i doputovao ovde sa roditeljima. Malo toga pamtim sa tog putovanja, ali grad mi je tada delovao prilično orijentalno. Moderni Beograd otkrio sam osamdesetih godina, pre raspada Jugoslavije, a tokom poslednjih deset godina imao sam priliku da ga bolje upoznam. Kao i u slučaju Trsta, čini mi se da se ovde nagomilalo toliko istorije da grad nikada nije sasvim uspeo da je svari. Osećam da nešto i dalje lebdi u vazduhu, nešto nerešeno, nedovršeno. Pre svega, međutim, Beograd doživljavam kao prestonicu u pravom smislu te reči, ne samo političku već i kulturnu. Ovde uvek vlada neka vitalnost, svojevrsno intelektualno vrenje kakvo ne susrećem u drugim prestonicama bivših jugoslovenskih republika. Nažalost, ne govorim srpski, a slovenački razumem tek toliko da mogu ponešto da pročitam, pa su ovo samo moji utisci. Ipak, imam osećaj da srpska kultura zrači daleko izvan granica same Srbije i da je dele mnogi ljudi širom Balkana. Osećam da ovaj grad poseduje snažan duh i osećaj ponosa, i to s punim pravom. Beograd je grad koji je stalno u pokretu: preispituje, traga, rađa ideje i podstiče rasprave. To je grad koji svoje različitosti i protivrečnosti prerađuje na plodan, stvaralački način.

Da li ste čitali dela srpskih književnika i postoje li autori koji su na vas ostavili poseban utisak?

– U poslednje vreme mnogo čitam. Zapravo, radim na knjizi o književnosti bivše Jugoslavije, o čemu vam zasad ne mogu reći više. Među autorima koje sam nedavno čitao su Enes Halilović, Saša Ilić, Miloš Crnjanski, Borislav Pekić i Svetlana Velmar-Janković. Pre samo nekoliko dana završio sam njen divan roman „Lagum“, a zatim sam lutao gradom tražeći mesta opisana u knjizi.