FAMOZNO: PR­I­Š­T­I­N­I­Z­A­C­I­JA BE­O­G­R­A­DA 2

Kad mo­ja ne­znat­nost na­pi­še – „mo­glo bi nam se do­go­di­ti da pro­pa­d­ne­mo“ – ne­znat­nost ti­me ne mi­sli na no­ć­nu mo­ru pa­trio­t­skih in­te­le­k­tua­la­ca i pot­pi­sni­ka pa­trio­t­skih pe­ti­ci­ja, na to­tal­nu pro­pa­st „bio­lo­ške su­p­sta­n­ce“ i pot­pu­ni ne­sta­nak sr­p­skog na­ro­da i Sr­ba svih i svu­da sa li­ca sve­ta. Mo­ja ne­znat­nost mi­sli da bi­smo mo­gli pro­pa­sti u smi­slu u ko­me se ka­že pro­po čo­vek ili pro­pa­la stvar.

U tom smi­slu smo kao dru­štvo već po­pri­li­č­no pro­pa­li, do­čim nam (je­bo ja nas) kao na­ro­du ni­kad bo­lje ni­je išlo. Ne­ki bi ci­nik re­kao da je sr­p­ski na­rod iz da­na u dan sve sr­p­ski­ji. To je za­to što je na­rod jed­na ve­li­ka ge­ne­ra­li­za­ci­ja, po­li­ti­č­ka ap­stra­k­ci­ja ko­ja po pri­ro­di stva­ri ni­je po­dlo­žna pro­pa­da­nju. La­ko je na­ro­du da mu do­bro ide.

Dru­štvo je ne­što dru­go. Dru­štvo je sa­sta­vlje­no od ko­n­kre­t­nih, ži­vih lju­di ko­ji su jed­ni dru­gi­ma po­tre­b­ni – ko­li­ko zbog fa­mo­zne ma­r­k­si­sti­č­ke „po­de­le ra­da“ u ko­joj jed­ni proi­zvo­de (i pro­da­ju) ono što dru­gi ne ume­ju, a dru­gi pra­ve (i pro­da­ju) ono što ovi pr­vi ne ume­ju, to­li­ko zbog to­ga što su, po mi­šlje­nu De­j­vi­da Bru­k­sa, lju­di „dru­štve­ne“, a po Ari­sto­te­lo­vom mi­šlje­nju „po­li­ti­č­ke“ ži­vo­ti­nje.

Ako se ne­ko dru­štvo iz bi­lo kog ra­zlo­ga ra­spa­d­ne kao što se ra­spa­lo na­še – i to ne na­kon uspo­na Ca­r­stvi­ja Vi­so­kog ne­go od pa­m­ti­ve­ka – lju­di pos­te­pe­no pre­sta­ju da bu­du dru­štve­ne, pre­tva­ra­ju se u po­li­ti­č­ke ži­vo­ti­nje i na kra­ju pos­ta­ju sa­mo ži­vo­ti­nje.

Sve ča­r­ši­je i sve ma­ha­le na­šeg ra­dioa­k­ti­v­nog dru­štva do­bro zna­ju da je na­še dru­štvo u poo­d­ma­klom sta­di­ju­mu po­lu­ra­spa­da, ali sva­ka od tih ča­r­ši­ja i ma­ha­la mi­sli – ili se pre­tva­ra da mi­sli – da je kri­vac za ža­lo­sno sta­nje u dru­štvu ona ta­mo ča­r­ši­ja i ona ma­ha­la pre­ko­pu­ta. To je po­gla­vi­to za­to što se u po­če­ci­ma sr­p­ske dr­žav­nos­ti ni­je uo­či­la ra­zli­ka iz­me­đu na­rod i dru­štva, ko­ja uo­p­šte ni­je za­ne­ma­ri­va, pa se uo­bi­ča­ji­lo sma­tra­ti i s vre­me­nom pos­ta­lo ak­siom da je to što smo Sr­bi ako ne baš ne­ra­ski­di­va kr­v­na ve­za, a ono sna­žan fa­k­tor dru­štve­ne ko­he­zi­je.

Što uo­p­šte ni­je slu­čaj. Svi mi ko­ji smo Sr­bi je­smo Sr­bi, ali smo i mno­go to­ga dru­gog i svi ima­mo ra­zli­či­te, me­đu­sob­no su­pro­t­sta­vlje­ne in­te­re­se ko­ji se ne mo­gu pre­va­zi­ći je­din­stvom u na­cio­nal­nom in­te­re­su, ko­je je mo­gu­će ta­man ko­li­ko i je­din­stvo u na­cio­nal­nom du­pe­tu za­jed­ni­č­kom za sve Sr­be (što bi, da je mo­gu­će, bio eko­lo­ški bi­n­go).

Za­što je, da­kle, isto­na­cio­nal­nost loš, u stva­ri ka­ta­stro­fa­lan, fa­k­tor ko­he­zi­je – što se la­ko mo­že pro­ve­ri­ti pre­li­sta­va­njem isto­ri­je – i za­što su (ne­pos­to­je­će) dru­štvo, dru­štve­ne no­r­me i ve­ze do­bar?

Za­to što je u op­ti­ci pri­sta­li­ca na­cio­nal­ne ko­he­zi­je na­cio­nal­nost vr­hu­n­ska (če­sto i je­di­na) vred­nost, što je pre­vid ko­ji ši­rom otva­ra vra­ta ra­zno­ra­znim be­zvred­nos­ti­ma i be­zvred­nim ti­po­vi­ma či­jim se ne­po­čin­stvi­ma ne mo­že sta­ti na put jer se sva­ki put kad im ne­ko spo­či­t­ne ne­ko ne­po­čin­stvo od­bra­ne po­te­za­njem na­cio­nal­ne sve­ti­nje, kao što je to, re­ci­mo, uči­nio Ko­štu­ni­čin Fu­še(r) Jo­čić, ko­ji je na pi­ta­nje: „Za­što ste obi­ja­li tra­fi­ke“, re­kao: „Sram te bi­lo, pi­taš me ta­kve sva­ri dok Hi­lan­dar go­ri“ ili kao što je onaj Ve­ljin ra­pa­lj na sli­č­no pi­ta­nje re­kao: „Od­go­vo­ri­ću ti kad Ko­so­vo po­no­vo bu­de na­še.“ Na­sta­vak u su­tra­šnjem bro­ju.