Ljudi koji govore glasno i ponekad viču imaju jednu zajedničku osobinu: Psihologija otkriva šta se krije iza toga

Neki ljudi govore glasnije kada su uzbuđeni, podižu ton tokom rasprave, a ponekad počnu i da viču, iako nemaju nameru da napadnu osobu sa kojom razgovaraju. Okolina takvo ponašanje može protumačiti kao agresivnost, ali jačina glasa ne mora nužno da znači da je neko ljut ili neprijateljski nastrojen.

Psihologija glasa pokazuje da način na koji govorimo može da otkrije ne samo koju emociju osećamo već i koliko je ona intenzivna. Glasnoća je jedan od akustičnih signala emocionalne pobuđenosti, zbog čega povišen ton može da prati različita osećanja, od besa i straha do iznenađenja i velike radosti.

Istraživanje pokazalo šta glas otkriva o emocijama

Istraživači sa Univerziteta Humbolt u Berlinu i Univerziteta u Ženevi analizirali su 224 glasovne interpretacije koje su predstavljale 14 različitih emocija. Proučavali su visinu tona, brzinu govora, intenzitet i kvalitet glasa.

Rezultati su pokazali da se na osnovu ovih karakteristika mogu razlikovati vrste emocija, ali i delimično proceniti njihova jačina. Glas, dakle, može da pruži informacije ne samo o tome da li je neko tužan, ljut ili srećan već i o tome koliko intenzivno proživljava određeno stanje.

Kada se poveća fiziološka pobuđenost organizma, menjaju se i način govora i karakteristike glasa. Disanje, napetost mišića i aktivnost nervnog sistema mogu da utiču na njegovu jačinu, visinu i brzinu. Zato osoba može da govori glasnije kada je besna, ali i kada je uzbuđena, iznenađena, uplašena ili izuzetno srećna.

Brz i glasan govor povezan je sa intenzivnijim emocijama

Istraživanje naučnika sa Univerziteta Merilend dodatno je rasvetlilo vezu između načina govora i emocionalnog stanja. Učesnici eksperimenta govorili su o iskustvima koja su kod njih izazivala strah i anksioznost, koristeći različite stilove govora.

Najviši nivoi subjektivno doživljene uznemirenosti i kardiovaskularne aktivnosti zabeleženi su kada su učesnici o tim događajima govorili brzo i glasno.

Sličan obrazac uočen je i u istraživanju besa. Brzo i glasno govorenje tokom prisećanja na iskustvo koje je izazvalo ljutnju bilo je povezano sa intenzivnijim osećajem besa, kao i sa povećanjem broja otkucaja srca i krvnog pritiska. Kada su govorili sporije i tišim glasom, zabeležen je suprotan obrazac.

Ovi nalazi ukazuju na dvosmernu vezu: snažne emocije mogu da promene način na koji govorimo, ali i način na koji koristimo glas može da utiče na to kako se osećamo.

Kada vikanje postaje znak agresivnosti?

Ipak, nije dokazano da ljudi koji govore glasno, kao opšta osobina, osećaju više emocija od drugih. Takođe, ne može se tvrditi da osoba koja viče nikada nije agresivna. Istraživanja glasovne komunikacije pokazuju da se povećanje jačine glasa može koristiti i namerno, radi izražavanja moći, zastrašivanja ili agresivnosti.

Zato je važno posmatrati celokupan kontekst. Osoba koja glasno i uzbuđeno prepričava neki događaj ne ponaša se isto kao neko ko viče da bi uplašio, ponizio ili primorao drugu osobu da postupi po njegovoj volji. Pored jačine glasa, značaj imaju namera, sadržaj izgovorenog, izraz lica i ponašanje prema sagovorniku.

Na doživljaj glasnoće utiču i kulturne, porodične i naučene navike. U nekim porodicama glasni razgovori su uobičajeni i ne doživljavaju se kao svađa, dok se u drugim sredinama čak i blago podizanje tona može protumačiti kao znak sukoba.

Zbog toga se agresivnost ne može procenjivati samo na osnovu jačine glasa. Kod nekih ljudi emocije se prvo ispolje kroz glas, pre nego što uspeju da ih ublaže ili kontrolišu, ali tek ponašanje i okolnosti u kojima se ono javlja mogu da pruže potpuniju sliku.

BONUS VIDEO:

(Clarin)