Историја Реал Мадрида мери се трофејима, славом и глобалним култом који је изграђен међу онима који траже победнике и прате актуелне трендове популарности.
Свој идентитет његов највећи градски ривал Атлетико Мадрид обликовао је другачије – не кроз континуирану доминацију, већ кроз позицију аутсајдера, инат и сталну борбу против већих и богатијих.
Атлетико Мадрид основан је 26. априла 1903. године као Атлетик клуб де Мадрид, на иницијативу тројице баскијских студената.
У почетку замишљен као омладински огранак Атлетик Билбаа, клуб је убрзо почео да живи сопствени живот у престоници Шпаније.
Већ годину дана касније, пројекту се придружују дисиденти из Реал Мадрида, а први капитен постаје Мануел Родригез Арзуага, некадашњи голман “краљевског клуба”.
Атлетико се већ тада позиционира на границу између система и дисиденције.
Дресови су првих година били плаво-бели, али је клуб од 1911. године прешао на црвено-бело.
Црвено-беле пругасте мајице биле су најјефтиније, јер се иста комбинација користила за израду платна за душеке, а материјал који је био вишак у производњи челници клуба претварали су у фудбалске дресове.
Тако се и појавио надимак Los Colchoneros (јорганџије).
Међутим, постоји и друго објашњење – Атлетик Билбао и Атлетико Мадрид куповали су плаво-беле дресове Блекбурн роверса.
Крајем 1909. године, Хуан Елордy, бивши играч и члан управе, отпутовао је у Енглеску да купи мајице за обе екипе, али није успео да пронађе дресове Блекбурна.
Уместо тога, купио је црвено-белу опрему Саутемптона (клуба из луке одакле је полазио назад у Шпанију).
Први терен Атлетика био је “Ронда де Ваљекас“ и налазио се у истоименом јужном делу Мадрида.
Тадашњи председник клуба, Јулијан Руете, имао је амбицију да Атлетико постане један од водећих клубова у Шпанији, па се јавила идеја о изградњи новог великог стадиона.
Док се тражио инвеститор, тим је привремено играо на стадиону “О’Донел“, који је имао дрвене трибине и могао је да угости пет хиљада гледалаца.
Године 1919. компанија “Urbanizadora Metropolitana“, задужена за развој метро система у Мадриду, купила је земљиште у близини Универзитетског града и започела изградњу новог објекта.
У истом периоду Атлетико почиње да расте као клуб који се све више везује за индустријске и радничке четврти, док се његов идентитет полако обликује у супротности са елитном сликом престоничког фудбала.
Прва велика прекретница долази 1921. године, када Атлетико осваја регионално првенство против Реал Мадрида. Та победа била је сигнал да у граду постоји још један фудбалски пол.
Убрзо је уследило и осамостаљење од Атлетик Билбаа, а потом и пресељење на новоизграђени стадион “Метрополитано де Мадрид“ 1923. године.
Управо је ове године почео период политичких нестабилности који ће обележити државу у првој половини 20. века.
Генерал Мигел Примо де Ривера преузео је власт уводећи војну диктатуру. Парламент је распуштен, а политичке слободе ограничене.
Његова власт траје до 1930. године, а већ наредне, после победе републиканаца на локалним изборима, проглашена је Друга шпанска република.
Нове власти покрећу низ реформи – од раздвајања цркве и државе до аграрних промена, међутим уместо уједињења народа долази до нових политичких подела.
Кулминација кризе уследила је 1936. године, када део војске подиже побуну, што доводи до избијања Шпански грађански рат.
Националисти предвођени генералом Франциском Франком, након три године борби, односе победу и долазе на власт.
Франко 1939. године успоставља ауторитарни режим током којег је укинут вишепартијски систем, забрањена опозиција, а политички и друштвени живот стављени су под строгу контролу државе.
Доласком поменутог Мигела Приме де Ривере на власт, шпански фудбал ушао је у нову фазу пошто је први пут основано национално такмичење у формату у којем га данас знамо.
Реал Мадрид, Барселона и Атлетик Билбао били су највећи тимови у наредној деценији, а фудбал је био ретко средство друштвене кохезије.
Од 1931. до 1936. године, услед повећања нестабилности, јављају се све већа ривалства, а спорт први пут постаје део политичког и регионалног идентитета (Каталонија, Баскија).
По избијању грађанског рата, такмичења се укидају, а велики број спортиста мобилисан је у ратне јединице.
Атлетико је у том периоду претрпео тешке губитке, како у играчком кадру, тако и у организационој структури, док је стадион “Метрополитано“ имао велика оштећења.
По завршетку сукоба, клуб се нашао у изузетно тешкој ситуацији – без стабилног играчког кадра, са финансијским проблемима и инфраструктуром која је делимично уништена.