Србија је славила са 76:64, али коначна разлика не говори довољно о томе шта се дешавало на паркету.
Италија је у трећој четвртини успела да се врати у меч, преузме иницијативу и у једном тренутку озбиљно запрети. У таквим ситуацијама српска репрезентација је у неким претходним годинама умела да изгуби контролу над утакмицом.
Сетимо се управо те Италије. Прво у квалификацијама за одлазак на ОИ, затим у осмини финала Евробаскета 2022, а онда и Финске на прошлогодишњем Евробаскету.
Превише пута је кошаркашка селекција Србије доживљавала болне поразе у претходних неколико година.
Ова утакмица јесте била квалификациона и не тако важна као оне које смо не тако давно губили и због којих нисмо спавали. Али, нешто је сада било другачије.
Није било панике, журбе, нервозе. Није било тражења индивидуалних решења по сваку цену.
Када је било најважније, поново је подигла ниво игре. И то, у неколико наврата без једног од најбољих играча у историји овог спорта, капитена Николе Јокића, који је овај меч играо болсетан. А са вирусом се борио и Јован Новак, како је рекао Аврамовић.
Управо је то можда најважнија ствар коју је селекција Душана Алимпијевића показала у Пезару и коју показује откад ју је 40-годишњи стручњак преузео.
Ова Србија делује другачије.
Не зато што је непобедива, јер није. Не зато што је већ освојила медаљу, јер још увек није под Алимпијевићем. Не зато што је једна од најбољих репрезентација на свету. Већ зато што показује способност да преживи лош период утакмице и да не дозволи да је један резултатски пад ментално избаци из меча.
То је особина великих екипа.
Последњих година Србија је на великим турнирима имала квалитет какав није имала и од Индијанополиса и култног злата.
Имала је врхунске играче, таленат, индивидуалну класу и довољно кошаркашког знања да се бори за највише домете. Али, у појединим тренуцима, када би утакмица ушла у своју најтежу фазу, недостајала је управо ова реакција.
Способност да се стане, удахне, одигра одбрана и каже: “Имамо још времена”.
Уместо тога, дешавало се да један лош период повуче други. Промашај постане нервоза, нервоза грешка, грешка нови примљени поени. И од екипе која је имала контролу над утакмицом остао би тим који јури резултат и покушава да се врати у меч.
Исти, а такав сценарио нам се поновио неколико пута у последњих шест година.
У Пезару је слика била другачија.
Када је Италија пришла, Србија се није распала.
Када је домаћин подигао атмосферу хуком са трибина, Србија није “изгубила” главу.
Када је утакмица ушла у период у којем је сваки посед могао да буде пресудан, “орлови” су играли као тим.
И зато ова победа има већу тежину од саме победе и бодова.
Алимпијевић гради нешто што се не види у статистици
Душан Алимпијевић је после меча имао разлога да буде задовољан. Његова екипа није одиграла савршену утакмицу, штавише далеко од тога. Али, одиграла је оно што је у овом тренутку можда још важније – зрелу утакмицу.
Јокић је био ту када је било потребно, Гудурић је преузимао одговорност и одиграо можда и најбољи меч за националну селекцију, Аврамовић је погађао важне шутеве, а цела екипа је донела оно што се не уписује увек у статистичке колоне – енергију, борбу и дисциплину.
И када су се појавили проблеми, Србија није променила карактер.
То је посебно важно за репрезентацију која тек гради свој идентитет под новим селектором.
Алимпијевић сада има екипу која не мора увек да игра најбољу кошарку да би победила. Понекад је довољно да остане у утакмици док не дође њених пет минута.
У Пезару су ти минути стигли у четвртој четвртини.
Србија је тада показала оно што се од великих репрезентација и очекује – када се утакмица ломи, она постаје најбоља верзија себе.
Да ли је велики успех близу?
Прерано је за велике прогнозе. Квалификације нису што и велики турнири, а до Мундобаскета има још много времена.
Али, спорт понекад даје сигнале много пре коначног резултата.
Један од таквих сигнала је управо начин на који екипа реагује када јој не иде.
Србија је у Пезару добила утакмицу која је могла да постане веома непријатна, а то је оно што се тражи на великим турнирима.
Медаље се не освајају када све иде по плану.
Оне се освајају када план више не функционише, када противник направи серију, када публика притисне, када дође умор и када остане још пет минута до краја.
Тада се види карактер.
А, ако је судити по Пезару, Србија га има или је на веома добром путу да га изгради.
Можда је управо то најбоља вест из августовског прозора квалификација. Не две победе саме по себи, већ чињеница да је екипа у тешким тренуцима остала заједно чак и у дуелу против Исланда који је одиграо квалитетно прво полувреме.
То је оно што је Србији недостајало у појединим болним поразима претходних година – и самопоуздање.
А када репрезентација добије ту врсту самопоуздања, онда више није далеко од тога да на велики турнир оде са највишим амбицијама.
Још није време за медаље. Није време за велике најаве и приче. Опекли смо се превише пута на то. Није време ни за разговор о Мундобаскету и крају квалификација. Али, јесте време да се поверује да ова Србија може да оде далеко. Тамо, где није била од Индијанополиса.
