Vučević bez zadrške: O izborima, reformama, blokadama i budućnosti Srbije

Miloš Vučević, predsednik SNS, koja i posle skoro dvadeset meseci protesta i blokada, prema istraživanjima javnog mnjenja i dalje uživa natpolovičnu podršku biračkog tela, govori pozivu na nacionalno ujedinjenje, posledicama političkih previranja.

Vučević je dao intervju za nedeljnik ”Srpski kompas” u kom je otvoreno govorio o mogućnosti uspostavljanja dijaloga, kao i o izborima za koje smatra da će predstavljati jedan od najvažnijih političkih ispita u poslednjoj deceniji. Vučević se osvrće i na reforme koje, kako kaže, očekuju SNS, ekonomske mere koje država priprema, položaj Srbije u uslovima sve složenijih međunarodnih odnosa, ali i na pitanje oko kojeg, po njegovom mišljenju, ne bi smelo da bude podela očuvanje državnih i nacionalnih interesa.

* Rekli ste dolazeći na vidovdanski skup u Beogradu da Srbija ulazi u novu političku fazu. Šta je, prema vašem mišljenju, najvažnija poruka koju je trebalo da građani da ponesu sa ovog događaja?

Najjača poruka je poziv na ujedinjenje Srbije. Kad kažem ujedinjenje, ne kažem jednoumlje, ni jednopartijski sistem, već pravo na različitost i raznolikost, ali pod jednom kapom, kišobranom ili štitom. To jedno je Srbija, koja mora da pokrije, sa svim svojim atributima, sa svojim subjektivitetom, suverenitetom, teritorijalnom celovitošću, zastavom, grbom i himnom sve nas. To mi je najjača, najvažnija i najznačajnija poruka sa skupa 27. juna. Uz sve stvari koje smo doživeli i pre svega koje doživljava Aleksandar Vučić, on ima snage, volje i političku odlučnost za pozivanje na ujedinjenje.

* Spomenuli ste broj ljudi. Stalno se barata u javnosti s tim koliko ih je na kom skupu bilo. Stiče se utisak da je to važnije od rezultata koji se postižu na izborima. Koliko su ove cifre zaista relevantne?

Moj prvi utisak nije broj ljudi koji jeste bio impozantan, nije ni struktura, nego pre svega atmosfera. Ona je bila, u pozitivnom smislu, karnevalska, apsolutno različita, drugačija i bolja u odnosu na skup koji smo imali u aprilu 2025. godine. Pošto sam bio na svim skupovima, mogu da svedočim. Ovo je bilo mnogo veselije, ljudi su bili raspoloženiji. Očigledno je da je glavni, društveni i politički ambijent u Srbiji takav, da su ljudi spremniji za izbore, da su nekako prodisali nakon svega onog što se dešavalo prošlih godina. Na skupu je bilo mnogo mladih ljudi. Obično se nameće stav da našu političku opciju podržavaju mahom stariji ljudi. Ne isključujem, naravno, tu činjenicu. Naprotiv, na to smo ponosni. Stariji ljudi su odgovorni, ozbiljni i ljudi koji su svašta doživeli i proživeli u životu. Ali ovde su bili svi zajedno, i mladi i stari, i žene i muškarci iz svih krajeva Srbije. Prava slika naroda.

* Spomenuli ste broj ljudi. Stalno se barata u javnosti s tim koliko ih je na kom skupu bilo. Stiče se utisak da je to važnije od rezultata koji se postižu na izborima. Koliko su ove cifre zaista relevantne?

Naravno da se svi koji organizuju skupove bave tim podatkom koliko je ljudi došlo i kakav je bio odziv, kako su ljudi reagovali. Ali naravno da je relevantno samo ono što se nađe u biračkoj kutiji, ili još relevantnije ono za šta se zalažete, u kakvu politiku verujete, za kakvu se politiku i politički život borite. To što blokaderi za deset, dvanaest ili petnaest puta smanje broj ljudi koji su bili na našem skupu neće im pomoći da pobede na izborima. Samo će ih neprijatnije iznenaditi rezultat. Ja bih na njihovom mestu to potpuno drugačije analizirao. Nije na meni da ih podučavam. Neka oni veruju da je nas bilo trideset, a ne dvesta hiljada. Jasno je da je broj onih koji za nas glasaju I SA KOJIM ĆEMO POBEDITI, devet ili deset puta veći od onoga što smo videli u Beogradu.

*Građani su ostavili oko šezdeset hiljada poruka. Sad, verovatno je još uvek rano, ali da li možete bar neke da nam prenesete?

Nemam analizu ili statistiku glasačkih listića koje su zaokružene opcije. Različiti su. Ljudi hoće da žive normalno i mirno i da, razumeju da se stvari ne podrazumevaju, nego su rezultat rada, volje i odricanja i da mora da postoji pre svega odgovornost onih koji se biraju. Ljudi hoće jaku državu zato što se oni u njoj osećaju sigurnije. Ne da bi se etatistički divili već da znaju da imaju kuću od čvrstog materijala koja može da izdrži kiše, vetrove, zemljotrese i druge atmosferske ali i društvene nepogode. I zato zaokružuju predloge koje oni vide da su atributi jačanja Srbije. Neko misli da je važno ulaganje u odbranu. Neko misli da je važno ulaganje u obrazovanje, a neko vidi i jedno i drugo kao bitno. I dobro je da i mi vidimo taj presek skupova. Šta je zaista to što ljudi vide kao ključnih pet tema. Mislim da to može da pomogne i onima koji planiraju kampanju i političke poruke. Iteresantno je da je tih tridesetak hiljada, koliko tvrde blokaderi, zaokružilo šezdeset hiljada listića. Isti oni koji prvo tvrde da imate vile, kuće, a onda dođu da vas traže u stanu gde zaista živite. Niko vas ne traži u kućama i vilama za koje tvrde da imate. To je najbolji dokaz kako ni sami ne veruju u to što pričaju.

* Govorimo o blokaderima. Koliko su protesti u poslednjih dvadeset meseci uticali na Srpsku naprednu stranku a koliko na državu?

Na različite načine. Najteže posledice su po državu i društvo zato što su mnoge institucije ili sistemi države praktično devastirani i dalje delimično uzurpirani, otuđeni narodu, otuđeni državi kojoj pripadaju po Ustavu i po osnivanju. I tu su napadi išli u nekoliko pravaca, pre svega ka sistemu obrazovanja, ali i pravosuđa. Pokušali su i ka resorima sile, ali u vojsci apsolutno nisu uspeli. Mada da nismo neke odluke o vojnim sindikatima donosili, verujem da bi napad i na vojsku bio mnogo jači, jer se i to osećalo. Pripreme su već nekoliko godina unazad išle kroz nevladine organizacije, a pokušaj je bio da se obezbedi upravljanje najačom silom pojedine države, a to je vojska, oružane snage. To je neverovatno. Kada je uticaj na stranku u pitanju, mislim da su oni homogenizovali SNS. U prvom trenutku, SNS je bio, neću reći nespreman, ali svakako se nije nadao da će se jedna tragedija razvijati tako da će biti pokušaja ubistva naših članova, spaljivanja, progona ljudi i neverovatnih napada, što nismo videli od tridesetih godina 20. veka bukvalno. Ni posle Drugog svetskog rata mi takav politički progon nismo videli, posebno ne na ovoj teritoriji. Čak ni u vreme jednopartijskog sistema posle pedesetih i šezdesetih godina nije bio takvog i tolikog progona kakav je bio 2024. i odnosno pre svega 2025. godine prema našim članovima, što je nateralo stranku da pokaže svoju odanost i da se konfiguriše u jednu čvršću strukturu. Nama je to pomoglo da vidimo ko je zaista tu iskreno i iz ubeđenja, a ko je tu da bi bio klijentelistički ili interesno povezan. I otišli su oni koji u stvari nikad nisu ni bili tu. 

* Kako je moguće da niste videli šta će se dešavati na političkoj sceni?

Ja nisam siguran da neki nisu videli. Ne znam kako nisu videli. To je dobro pitanje. Ili smo videli, a možda nismo mogli ni da reagujemo kako bi trebalo. Ovo je država koja tek vraća svoj suverenitet i kosti svoje nezavisnosti. Devedesetih godina se urušava jedna država, pa smo lutali. Nismo znali gde smo, u kojoj smo državi, da li smo za ovakvu ili onakvu Srbiju, mislim na širu državnu zajednicu. A onda od od početka 21. veka ubeđivali su nas da mi u stvari treba da se izvinjavamo, da plačemo, da patimo, da prolazimo kroz neku katarzu, da razumemo naše grehe, da moramo da se odreknemo svega onoga što je bilo u prošlosti, dok su sve vreme razarali Srbiju. I prosvetni i pravosudni sistem, a ekonomiju devastirali pljačkaškim privatizacijama. To je rađeno smišljeno. Ne mogu da kažem da je to svako razumeo, da je to jedna jedinstvena slika ili jedan vitraž sa različitim pločicama. Ali kada je došlo do ovoga, do momenta da se to ispali kao projekat, onda smo videli da to jeste pripremano. Nemam dilemu da je ovo spremljen scenario. Nemam uopšte znak pitanja oko toga da nekima spolja ne treba predsednik države kao što je Aleksandar Vučić. Šta će njima u jednoj relativno maloj državi kada neko kaže: „Mi mislimo svojom glavom. Mi hoćemo da budemo slobodni, neutralni. Mi hoćemo da smo nezavisni.“ Ne priznajemo da možete da nam uzmete deo teritorije. Mi nećemo da glasamo da smo počinili genocid. Mi ne damo da nam uzmete naše crkve, manastire i da kažete da pripadaju nečijoj tuđoj kulturnoj baštini.

* Ipak verovatno nisu svi bili svesni u čemu učestvuju.

Ljudi su pre svega na početku, odmah nakon tragedije, izašli jer im je nešto smetalo i osetili su u nekom delu javnog života ili njihovog života nepravdu. To SNS mora da prizna. Možda su doživeli nepravdu od nekog našeg funkcionera na lokalnom, državnom nivou. Možda su doživeli nepravdu na poslu. Možda su doživeli neke svoje lične nepravde, izazvane životom ili ličnim, privatnim stvarima, pa su iz tog razloga osetili da je to možda prilika da oni i sebe na neki način izleče. To mogu biti različiti motivi, ali sami organizatori blokada su bili pripremani i vođeni od strane onih koji su napravili scenario. U to nema dileme. To je dugo pripremano, da se radi sa obučenim profesorima i da se radi sa nevladinim organizacijama koje su bile distributeri finansijskih tokova. A zaštićeni su kao beli medvedi. O njima ne sme niko ništa da kaže. U stvari, nevladine organizacije su vladine organizacije samo tuđih vlada. Interesantno je to, nevladine organizacije se finansiraju iz vladinih fondova. Kakav paradoks. Nije sporno da postoje i treba da postoje, samo moraju da imaju svoju ulogu, a ne da preuzmu ulogu parlamenta, vlade, predsednika, suda, vojske i policije. Onda nam ne treba država. Tako skupovi pojedinaca vladaju, a ne odgovaraju nikome. Samo što to onda nije demokratija. To je sve suprotno. I videli ste taj snažan totalitaristički politički narativ kod blokadera. Oni javno zagovaraju politiku totalitarizma, politiku segregacije, isključivanje svih koji ne misle politički kao oni. To nismo videli sigurno osamdeset godina na našem prostoru. Ti si protiv, ti si izdajnik, ti si streljan, isključen, lustriran, proteran. Ne možeš da živiš u gradu. Vaša deca ne mogu da idu u školu. Vaša deca ne smeju da studiraju. Vi ne smete da se krećete ulicom. Mi ćemo vas kamenovati, linčovati, pljuvati, maltretirati, kako god.

* A kako dolazi do zamene teza da se oni bore za demokratiju, a da je ova druga strana protiv?

Sve je šarena laža, sve je prevara. Od toga da su ustali, jer se bore za pravdu, jer hoće da institucije rade svoj posao i hoće da se bolje živi. A onda smo doživeli nepravdu, pošto kad ne date đaku da uđe u školu i da uči, to je nepravda velika. Posebno kad to neko radi ko je završio svoje škole, a onda sprečava đaka da se isto razvija i napreduje kroz život kako svaki čovek treba. A zašto? Zato što ovaj dečačić iz prvog razreda treba da se solidariše sa studentom koji se bori… Za šta? Za izbore? Za političku pobedu? Pošto ovaj iz prvog razreda osnovne škole ili srednjoškolac ne treba da ide u školu zato što ovaj ima političke ambicije. Traže da institucije rade svoj posao, a blokiraju institucije. Paralisali su i oteli institucije da ne mogu da rade. Pričali su o borbi protiv nasilja čineći nasilje. Sve vreme su pucali, ubadali, spaljivali, rušili, lomili, napadali. Išli na kuće. Kao da je 1941. ili 1945. godina pa idu na kuće da likvidiraju. Kao crveni kmeri.

* Rekli ste da onima koji stoje iza svega ne odgovara predsednik kao što je Vučić. Da li je politika koju on vodi održiva u ovoj geopolitičkoj situaciji?

Uz velike muke, da. Ali kad možete uopšte u životu da uspete, a da nemate velikih muka. Kada spremate ispit, morate sve da naučite. I da zaradite novac u poslu morate se pomučiti da radite više, da budete malo operativniji, uspešniji, produktivniji. I da pobedite na fudbalskoj utakmici, morate više da trčite od protivnika ili bolje driblate i preciznije šutirate. Naravno da je za takvu politiku potrebno mnogo muke i da je takva politika mnogo složenija i napornija. Ali kada nemate takvu politiku ili, da budem precizniji, kada i nemate politiku, neće vas pritiskati, pošto ste vi predali sve instrumente jedne državne uprave. Ali onda nemate suverenitet. Tačnije nemate državu. To je prosto tako.

* Čekaju nas izbori. Čak i opoziciona istraživanja pokazuju da je SNS na blizu pedeset odsto, studenti na oko trideset, a parlamentarne opozicije praktično više nema. Kakve rezultate očekujete na izborima?

Mislim da imamo šansu da pobedimo. Ne mislim da će biti lako. Verovatno su ovo za nas najteži izbori od 2012. Nadam se da idemo u istoj koloni sa predsednikom Vučićem, da ćemo biti jedinstven tim. Mi ga vidimo kao nosioca i nekog ko je prvi na listi SNS-a. Da li će biti neka šira politička kompozicija ili neće, to je pitanje budućeg dogovora. Ne mislim da smo bez šanse, ali ne mislim ni da je pobeda sigurna. Ničija pobeda nije zagarantovana i niko nema sigurne glasove unapred. Inače se nikad ne bi menjala vlast. Ko pobedi prvi put vladao bi večito, zato što uvek računa na te glasove koje ima. Ljudi različito ocenjuju političke stranke od izbora do izbora i morate svaki put da se borite za svaki glas iz početka, da zaslužite da dobijete poverenje građana.

* Kada očekujete izbore? Da li mislite da će istovremeno biti održani i parlamentarni i predsednički?  Vi se spominjete kao potencijalni predsednički kandidat.

Nismo razgovarali uopšte o kandidatima, niti razmišljamo u tom pravcu. Naš kandidat će biti onaj ko je dostojan te kandidature i ko može da pobedi, koga građani mogu da podrže, nevezano da li je član ili nije član neke stranke i da li je muško ili žensko. Najbitnije je da li je to kvalitetan i odgovoran čovek dostojan da vrši tu funkciju i naravno da li može da pobedi. Nesporno je da nas čekaju parlamentarni i predsednički izbori. Ja ne znam da li će biti istovremeno ili razdvojeno, ali ako predsednik Republike najavljuje da će da podnese ostavku za par nedelja, to znači da nas čekaju i predsednički izbori. Ako kaže blokaderima da će uskoro imati priliku da idu na izbore, očekujem da govori u kontekstu parlamentarnih izbora, tako da mislim da nas na jesen, u devetom, desetom ili jedanaestom mesecu čekaju izbori, da je to vremenski okvir kad bi građani mogli da idu na birališta i da biraju i novu Skupštinu, ali i predsednika Republike.

* Predsednik je govorio da u SNS-u mora da dođe do promena, pogotovo na lokalu. Da li to vidite kao kritiku? Kako mislite da će te promene da se sprovedu i šta su najveće zablude koje po vašem mišljenju deo javnosti ima o SNS-u?

Vidim to kao konstruktivnu kritiku, ali mislim da treba da se menja SNS i od „gore“, a ne samo na lokalnom nivou. Imam stav da ne možemo sve svaliti na lokalni nivo. Naravno da na lokalnom nivou ima mnogo propusta, ali ima i na republičkom nivou. Da li su svi ministri idealni? Da li su svi baš tako požrtvovani, da li svi veruju u politiku koja ih je dovela na to mesto? Nisam siguran. Nije fer da samo kažemo neki gradonačelnik, predsednik opštine, nije dobro radio svoj posao, a da se ne ocene i ministri, direktori javnih preduzeća ili državni sekretari. Ne kažem da je sve idealno na lokalnom nivou. SNS mora mnoge stvari da menja, da razume i novo doba i nove generacije koje dolaze. SNS ove godine obeležava punoletstvo, 18 godina postojanja. Ne možete 18 godina stalno da pričate istu priču, da se isti ljudi svuda pojavljuju, morate da dajete šansu i novim ljudima i idejama. Mislim da smo to i radili, ali mislim i da je vreme za dalje osveživanje i osnaživanje kadrova na lokalnom i državnom nivou. Očekujem velike promene unutar stranke i velike promene u vladi posle izbora. Mislim da će biti mnogo novih ljudi, jer ako idete sa ljudima koji su umorni u političkom smislu i koji nemaju više motiva, koji su izgubili želju da rade više nego što je to bilo juče, prekjuče, ne verujem da je moguće ostvariti rezultate koje građani očekuju. Sve se ubrzava i sve je mnogo zahtevnije. Snaga leži u kadrovima, snaga je u ljudima. Ozbiljni ljudi uvek moraju pripremati ljude koji će ih sutra zameniti. Ima mnogo mladih u SNS-u. Nijedna stranka nema toliko mladih ljudi kao što je SNS. Nijedna stranka nema toliko ljudi sa fakultetskim diplomama. 

* Kako smo došli do tolike polarizacije i agresije u političkom diskursu. Politika je pre svega dijalog. Da li je on u ovom trenutku uopšte moguć?

Moguć je i nasušno potreban. To pitanje bi morali da postavite onima koji ne žele dijalog. Zašto? Ne mogu ja da govorim u njihovo ime. Možda se plaše. Možda nemaju šta da kažu u tom dijalogu. Možda bi to bilo njihovo suočavanje sa sopstvenim neznanjem ili nepripremljenošću. Ne znam. Mogao bih sada to i dalje da analiziram, ali nisam siguran da bih bio potpuno u pravu ili da sam sve sagledao. Ali siguran sam da nam je dijalog potreban. I kad kažem da treba da budemo ujedinjeni, to kažem u smislu da pobednik neće ubijati, zabraniti i proterati one koji su izgubili izbore. Da niko neće napadati ničiju decu, supružnike, porodice, da neće zabranjivati rad onima koji imaju drugačije mišljenje, političko ili bilo koje drugačije. E, ja tako vidim ujedinjenje. Nisam siguran da možemo da se ujedinimo svi, da isto mislimo o Kosovu i Metohiji ili o nekim drugim pitanjima. Nažalost. Trebalo bi, ali nisam siguran da je to moguće, ali da se dogovorimo da bez obzira na razlike niko ne spali kuću u kojoj svi živimo, to jeste. Da je niko ne sruši. I da ne pričinjavamo zadovoljstvo onima koji bi da ta kuća nestane sa ovog prostora. Ako stvarno neko misli da nema takvih, onda taj ništa ne zna o politici ili geopolitici. Ako stvarno neko veruje da svi želimo svima sve dobro i da će svi da žive u carstvu gde caruju drugarstvo i pravda, da su svi super i prijateljski nastrojeni i da se raduju tuđim uspesima, to ne postoji u geopolitici. Svaka država ima svoje interese. Ti interesi se često kose. Morate da razumete to i unutrašnju i spoljnu poziciju svih država.

* Mislite li da će tenzije i podele nestati posle izbora?

Verujem da Srbija ulazi u jedan period mirnijeg funkcionisanja. Pri tome ne mislim da će tenzije ikada potpuno nestati. Mislim da ćemo morati da se priviknemo da ćemo uvek u Srbiji imati 5–10% ljudi koji će da protestuju protiv nečega. Kad kažem 5–10%, ne da u jednom trenutku izađe, nego da su protiv urbanističkog plana, kamenoloma, hidroelektrane, vojne parade, čega god. Ko se bavi politikom, mora to da prihvati.

* Rekli ste da su grb i zastava iznad svih političkih razlika. I jel mislite da je moguće obnoviti minimum konsenzusa oko najvažnijih nacionalnih pitanja?

Ako ne verujemo u to za šta se borimo, da Srbija mora biti iznad svih nas, a Srbija nije nekakva imaginacija ili otuđeni subjekat od svojih građana. Srbija je narod koji živi u njoj. Srbija su njeni građani. Srbija je svaki čovek koji živi u njoj i na njenom teritoriju. Onda ne znam za šta se borimo, posebno ako se neko bori za svoj donji deo leđa i neku fotelju. Ja ne kažem da nema i takvih, ali verujem da oni koji su ključni nosioci odluka razumeju istorijsku odgovornost prema njoj. I da su svesni toga i dostojni i tog bremena odgovornosti i krsta koji nose. Verujem da to mora biti zajednički imenitelj. Kad kažem država, to je narod sa svim svojim atributima, svim svojim delovima, celinama i naravno, sa svojim simbolima koji nas opominju i prizivaju na ono o čemu pričamo, a to su zastava, grb i himna. I to nije nikakva idealizacija države ili nametanje bilo kakve vrednosti. To je nužna stvar, osnovna, elementarna stvar da bismo mi kao narod i država preživeli. Drugačije nam spasa nema. To ne znači da isključujemo saradnju sa drugima. To ne znači da odustajemo od određenih integrativnih procesa. To ne isključuje da mi treba da budemo partneri sa drugim državama, bilateralno ili multilateralno. To ne znači da mi nismo otvoreni kao društvo za saradnju ili za dalje povezivanje. Ali i kad se udružujete i povezujete, ne znači da se odričete sebe. I da treba da izgubite integritet i dignitet. Kad sami sebe ne poštujete, kako očekujete da vas ljudi poštuju? Kako možete da budete građanin sveta kad niste građanin Srbije? Kako možete voliti druge narode više nego svoj narod? Kako možete da uopšte volite drugoga, a da prezirete sopstveni narod, da se vi gadite sopstvenog prezimena. Nadam se i da Srbija može da bude ujedinjena u smislu da jedni druge poštujemo. Da naše različitosti ne mogu da budu isključivosti.

* Na skup 27. juna ste došli na motoru. Kada je počela vaša strast prema motociklizmu?

To nije reklama. Uživam u motociklu. To je počelo s četrnaest godina kad sam kupio manji motor. Mama se nije radovala. Nije, ali drugačija su to vremena bila. Manje je bilo i automobila i motocikala, bila je drugačija frekvencija saobraćaja.

* Da li su i vaši sinovi motociklisti?

Nisu. Meni je lakše što nisu, drugačije je kad vozite motor s pedeset dve godine, sa dvadeset dve godine ili sa četrnaest. Nije isto, posebno kad govorimo o većim motorima. Drugačije gledate život, dodajete gas i sagledavate krivine. To jeste jedan deo mog života, ali imam i drugih ljubavi. Ljubitelj sam sporta, pre svega ribolova.

* A kad vi to stižete?

Ne stižem, nažalost. Pet minuta, ono motor može brzo. To mi je ona šargarepa koju ja vidim, da ću jednog dana moći opet. Da, to je nešto što volim. Nekome je to gubljenje vremena, ja bih uvek izabrao šator i štapove pored vode. Neko lepo piće i dobro društvo, pre nego da sedim u najekskluzivnijim restoranima i hotelima u centru bilo kog grada gde mislim da se sve dešava, da se donose odluke. Ja bih se udaljio od svega toga i bio u prirodi.

*Jer se tamo donose najbolje odluke?

Ne znam da se donose najbolje odluke, ja znam da mi najviše prija. A možda se onda i donose najbolje. A sad kad neko voli da bude tamo u nekoj bašti, da bi tu bio viđen i bitan, da bi popio ne znam koju kafu ili šta već. Super, normalno. A ja više volim da gledam u vodu i uživam. To je stvar izbora.

* Kako sinovi gledaju na vaš politički angažman?

Ponosan sam na Mihaila i Danila. Mislim da sam im dosta problema napravio u životu, ali oni to muški nose. Pre svega zahvaljujući majci, oni su dobri momci, veoma vaspitani. Rekao bih da će biti dobri ljudi. Možda je to neskromno za oca da kaže. I to je najveća pobeda majke koja je s njima mnogo više vremena provodila. Ja sam tu bio uvek kao žandarmerija kad je najteža situacija. Ali dobro su. Verujem da će biti dobro. Nadam se da Danilo neće u politiku. Mihailo je sad već ušao, možda i više nego što sam hteo, ali to je možda i genetika.

* Zašto se nadate da vam mlađi sin neće u politiku?

Zato što znam koliku cenu je platio moj otac, koliku sam posebno cenu platio ja i koliko su oni zbog mene plaćali. Nisam siguran da je to najidealniji put. Ja sam zavoleo politiku još 1989. na Vidovdan. Odrastao sam. Ja sam odrastao u kući gde se stalno pričalo o politici. Čitala se Politika, Duga, Start. Ali ta slika Gazimestana 1989, to neću zaboraviti. I onda je taj film Boj na Kosovu. Eto, to su bila neka romantična buđenja na sve strane. Mi smo prvi put mogli da kažemo šta jesmo. Čulo se na stadionima nešto što se do tad nije smelo čuti, zapevati, izgovoriti. Teško je to sada dočarati ljudima koji nisu odrastali u tom ambijentu. Jer su nama nametali u udžbenicima da su četnici i ustaše isto. Kralja nisu spominjali. Prvi svetski rat je bio u jednoj fusnoti. Balkanski ratovi su preskočeni. Nismo učili o Vojvodi Stepi, Mišiću. Učili smo o sedam ofanziva i sedam sekretara SKOJ-a i sve je to okej. Naprotiv, mislim da je to trebalo učiti, ali onako su nas prilično, suzili u znanju time. I onda kad je to krenulo, sećam se i časopisa Pogledi iz Kragujevca. Zaista, za nas je to bilo neverovatno u tim godinama da se dešava.

* A koliko je to različito sad? Kako gledate na ovo što rade studenti, nije bitno kako smo došli do blokadera, ali jesu, sigurno postoje neki studenti koji su iskreno mislili. Kakva je razlika sad?

Sigurno da je uvek bilo tako i da ima takvih. To su ovi koji su otpali, koji više nisu u plenumu, koji su se vratili u život. Valjda mnogi od njih razočarani što su izgubili godinu svog života. Mislim da je ogromna razlika. Ja sam studirao, bio sam onda na trećoj godini ako se ne varam 1996. kad su počeli studetski protesti. Čeda Antić je moj ratni drug. Mi smo zajedno bili u vojsci. Bio je uvek dobar vojnik i anegdota je da Čeda Antić čitao sve o Vizantiji u svakoj pauzi najtežih vojnih vežbi ili zadataka na plus četrdeset. Niko to nije mogao da razume u vojsci, to je bio šok. On je bio i tada apsolutno posvećen istoriji. Čitao je neke skripte, neke fotokopije. To pre trideset godina nije bilo tako lako nabaviti. Nije bilo onlajn da pročitate. Ali bilo je i tada protesta. Pa niko nije nekome rekao da ne sme da studira. Nisu nam zabranili da polažemo ispite. Oni koji su tad išli, ja nisam bio deo tog studentskog protesta. Ja sam bio i tada simpatizer Srpske radikalne stranke. Nisam uopšte bio deo tog budućeg korpusa, iako smo zamerali Miloševiću 1994. sankcije na Drini i 1995. izdaju Krajine. Tako smo doživljavali. Ali nikad nisam bio deo tog studentskog protesta. To javno i sada mogu da kažem. Ali tada nismo jedni drugima pretili: „razbiću ti glavu“ ili „ne možeš da uđeš na fakultet“. Toga stvarno nije bilo. Ko je hteo da ide u protest, on je išao u protest. Ko je hteo da studira, on je bio u amfiteatru. Ko je hteo da izađe na ispit, išao je na ispit. On nije hteo da izađe na ispit, on je dobio suspenz. To je tako bilo. To su normalni odnosi. Ljudi su možda i više verovali u neke stvari. Možda je to malo bilo i idealistički, ali su više verovali. Drugačije je to vreme bilo. Potpuno drugačije.