40 GODINA OD ČERNOBILJA! Države oko Srbije krile su istinu o nuklearnoj katastrofi dok je ka Evropi išao OBLAK SMRTI: Kako je tekao tihi zločin sistema

Ove nedelje se navršava 40. godina od černobiljske katastrofe, jedne od najvećih tragedija druge polovine 20. veka. Mnogi tvrde da je izazvana sovjetskom nesposobnošću i korupcijom posrnulog političkog sistema. Iako je to tačno, mišljenje da je Černobilj jednostavno “deo istorije” zanemaruje složeno nasleđe i uticaj koji i danas ima širom istočne i centralne Evrope.

Nuklearna elektrana Černobilj blizu grada Pripjata, 18 kilometara severozapadno od grada Černobilja u Ukrajini, koja je tada bila deo Sovjetskog Saveza, tog 26. aprila 1986. godine postala je epicentar nezamislive tragedije.

Inženjeri su vršili test kako bi razumeli reakciju reaktora u slučaju nestanka struje. Međutim, tokom testiranja, niz grešaka i pogrešnih procena doveli su do katastrofalne eksplozije reaktora broj četiri. Buknula je nekontrolisana vatra, ali Pripjat nije bio odmah evakuisan. Radioaktivni oblak se proširio na veći deo Evrope, a stigao je i do tadašnje Jugoslavije.

Ni posle četiri decenije nije poznat tačan broj žrtava u Černobilju. Prema zvaničnim podacima Ujedinjenih nacija (UN), samo 50 ljudi je poginulo u nesreći, a još 4.000 ljudi je preminulo od posledica radijacije. Procenjuje se da je, računajući period od dve decenije posle katastrofe, direktno ili indirektno, černobiljska katastrofa odnela oko 200.000 života.

Radioaktivni oblak je 1986. stigao zajedno sa sistematskim zataškavanjem, piše “EU observer”. Vlade su umanjivale izloženost, ograničavale informacije i davale prednost političkoj stabilnosti nad javnim zdravljem. Ovo nije bio samo tehnički neuspeh. To je bilo upravljanje pod pritiskom, i sledilo je prepoznatljiv obrazac.

Tišina Bugarske

Bugarska je najočigledniji primer. Bila je jedina zemlja u socijalističkom bloku koja nije preduzela nikakve zaštitne mere. Kontaminirana hrana je kružila više od godinu dana. Roditelji nisu bili obavešteni. Deca su nastavila da piju sveže mleko. Istovremeno, partijske elite su tiho štitile jedna drugu. Problem nije bio neznanje, već izbor: zaštita vlasti umesto ljudi.

Na drugim mestima, vlasti su podsticale građane da prisustvuju paradama za Prvi maj pod radioaktivnom kišom jer je privid kontrole bio je važniji od stvarne bezbednosti. Jedna od lekcija koju su društva usvojila bila je da kada nuklearni sistemi otkažu, države pribegavaju kontroli štete – ona se je proširena preko granica i izdržava već decenijama.

Poljska

U Poljskoj je država u početku brzo distribuirala jod, ali je ubrzo usledilo poricanje. Nezavisni naučnici su osporavali zvanične podatke o radijaciji, a nepoverenje se spojilo sa širim krizom komunističkog legitimiteta. Planirana izgradnja nuklearke Žarnovec postala je simbol tog nepoverenja, a masovni protesti su na kraju zaustavili projekat posle 1989.

Decenijama kasnije, kako se Poljska vraća nuklearnoj energiji kako bi zamenila ugalj, donosioci odluka su svesni da prihvatanje javnosti zavisi ne samo od inženjeringa, već i od transparentnosti.

Mađarska

U Mađarskoj nije bilo masovne mobilizacije, a elektrana Pakš je nastavila sa radom. Ali su mnogi naučnici osećali pritisak da se usklade sa političkim porukama, što je tiho narušavalo poverenje između stručnosti i vlasti.

Taj jaz se i danas oseća u centralizovanom upravljanju ruskim projektom proširenja Pakš II, gde su strateške odluke strogo kontrolisane, a javni nadzor ograničen.

Češka

U Češkoj je ekološki aktivizam dobio na zamahu i pomogao u izgradnji mreža koje su kasnije podržale Plišanu revoluciju 1989.

Ipak, sama nuklearna energija ostala je široko prihvaćena. U današnjoj Češkoj, podrška nuklearnoj energiji je snažna u svim političkim partijama, zasnovana na poverenju u regulatorne institucije posle 1989. Lekcija ovde nije bila odbacivanje, već uverenje da demokratija može bolje upravljati rizikom.

Černobilj nije stvorio jedinstven stav prema nuklearnoj energiji među bivšim sovjetskim državama i šire. Stvorio je različite političke kulture rizika. Pukotine iz 1986. nisu nestale. Postale su deo načina na koji se nuklearna politika danas vodi, opravdava i osporava, piše “EU observer”.

Pogrešan zaključak

Posle 1989. veći deo Evrope izvukao je pogrešan zaključak. Černobilj je reinterpretiran kao neuspeh određenog sistema, a ne kao upozorenje o samom upravljanju nuklearnom energijom. Odgovor je bio usmeren na bolje dizajne reaktora, strožu regulativu i unapređenu kulturu bezbednosti. Ovakvo preoblikovanje omogućilo je Evropi da veruje da je “naučila lekciju”.

Ljudi su naučili da se u nuklearnoj vanrednoj situaciji:

• informacije doziraju
• rizici se nejednako raspoređuju
• odgovornost se odlaže na neodređeno vreme

Katastrofa se tretirala kao izuzetak, nešto što se dešava kada se pravila prekrše, a ne kada su sistemi pod pritiskom. Ali prava lekcija Černobilja bila je upravo o pritisku. Pokazao je šta se dešava kada se složena, visokorizična tehnologija sudari sa ljudskom greškom, institucionalnim strahom i političkim ciljevima da se loše vesti prikriju. Nijedno tehničko unapređenje ne može ukloniti te uslove.

Zato tvrdnja da je “nuklearna energija sada bezbedna” maši poentu. Problem koji je Černobilj razotkrio nije bio zastareli dizajn reaktora ili komunistička ideologija. Bio je to pretpostavka da se nuklearnom tehnologijom može upravljati demokratski u svim okolnostima, transparentno, pravedno i bez prinude, čak i kada stvari krenu po zlu.

Godišnjica Černobilja zato treba da bude više od sećanja. Treba da postavi neprijatno pitanje koje Evropa izbegava od 1986. godine – da li postoje politički sistemi sposobni da upravljaju tehnologijom koja može da zakaže zbog ljudske greške, institucionalne panike i nejednake zaštite, i da li je Evropa bila iskrena prema sebi u vezi sa odgovorom.

5 činjenica o katastrofi u Černobilju

• Eksplozija je bila jača nego što se dugo verovalo: Nuklearna eksplozija i požar su oslobodili 400 puta veću količinu radijacije nego atomska bomba bačena na Hirošimu
• Prvi ljudi na licu mesta nisu znali šta se dešava: Vatrogasci i radnici elektrane gasili su požar bez zaštite, nesvesni da su izloženi smrtonosnom nivou radijacije
• Sovjetske vlasti su pokušale da sakriju istinu: Svet je razmere katastrofe saznao tek nakon što je radijacija detektovana u drugim evropskim zemljama
• Evropa je bila izložena radioaktivnom oblaku: Radioaktivni oblak proširio se širom kontinenta i registrovan je čak i u Skandinaviji i Velikoj Britaniji
• Černobilj je danas turistička destinacija: Organizovane ture vode posetioce kroz napušteni grad Pripjat i okolinu elektrane

(EUobserver, Blic)