Akvinski je, komentarišući spor između Platona i Aristotela, još u XIII veku dokonao da preterano insistiranje na jedinstvu – pogotovo nacionalnom – razara harmoniju različitosti, stvara monotoniju i neizbežno vodi u tiraniju.
Greh za koji Molnar piše da bi morao biti okajan upravo je greh preterivanja u raznoraznim jedinstvima – počev od jedinstva u kraljevima i otadžbinama, preko jedinstva u bratstvu, jedinstvu Titu i partiji, zaključno s nacionalnim jedinstvom – greh koji je, vekovima neokajavan, na kraju doveo do totalnog raspada srpskog društva.
I to ne nekog ideološkog ili konceptualnog razdora tipa monarhisti – republikanci, levica – desnica itd., nego pukog razdora radi razdora i animoziteta radi animoziteta. U ovom trenutku na srpskoj histeričnoj političkoj sceni, na kojoj bi se – da nije svakodnevnih prepičkavanja i koškanja – masovno umiralo od dosade. Sceni koja, kako je to Molnar napisao, prosto mami na iskušenje idiote u grčkom značenju apsolutne nezainteresovanosti za politiku, iskušenje kome bi gorepotpisana neznatnost zasigurno podlegla samo da po službenoj dužnosti džaba molera nije u obavezi da piše naše današnje političke kolumne.
U ovom trenutku, rekoh, na histeričnoj sceni imamo na jednoj strani jedinstvo u Vučiću, na drugoj strani jedinstvo u studentima, od kojih oba jedinstva samouvereno tvrde da „pobeđuju“ – koga, šta, ni jedni ni drugi ne preciziraju – dočim moja neznatnost još samouverenije tvrdi da će, ko god da „pobedi“, oba jedinstva izgubiti.
A zašto, neka nam kaže citat iz Molnarevog teksta. „Ako to (pokajanje) izostane, onda je najbolje moliti se Bogu za što dužu Vučićevu vladavinu, sledeći primer sirakuške starice na koju je pažnju skrenuo i sam Toma Akvinski. Kada ju je, naime, tiranin Dionizije pozvao na dvor da mu objasni zašto zbog njegovog dolaska na vlast ne tuguje kao svi ostali građani, već moli bogove za njegov što duži život, ona mu je na sledeći način objasnila svoj neobični pobožni čin:
Kad sam bila devojka, imali smo jednog okrutnog tiranina, pa sam želela da umre; pošto su njega ubili, došao je drugi, ponešto okrutniji naslednik; bila sam veoma srećna kada se i njegova vlast okončala. A onda smo dobili za trećeg vladara tebe, još većeg nasilnika. Stoga, ako bi tebe smakli, na tvoje bi mesto došao još gori tiranin.“
Tako piše Molnar, za koga se nikako ne može reći da ima i trun simpatije za Visoko Carstvije. Tako Molnar piše – i tako će biti. To je društvena zakonomernost. Šansa – nadajmo se ne poslednja – propuštena je u godinama između 2000. i 2012. vraćanjem na staru stazu nacionalnih jedinstvenika i – opet Molnar – „nadomeštanjem podele vlasti i zaštite ljudskih prava kosovskom etikom“.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
