Обилазак Катије ла Мар почиње готово гробном тишином. Већина зграда сравњена је са земљом у разорним земљотресима, али највећи утисак остављају пусте улице. Не чују се мотори тешке механизације, нема владиних екипа које чисте тоне шута. Постоје само рушевине и празнина.
Међу оголелим бетонским гредама припадници Криминалистичко-истражне службе (CICPC) претражују рушевине у потрази за телима погинулих.
Уз њих су и чланови породица који се и даље надају чуду и проналаску својих најмилијих. Дан раније спасена је једна жена са бебом, као и неколико кућних љубимаца. Али призор је и даље језив.
Грађани сопственим рукама уклањају бетон, тврдећи да државна и међународна помоћ не стижу.
На плажи у Пуерто Вјеху, локал који држи 37-годишња Андреина Маркес претворен је у привремено склониште. Она, супруг и њихово дете старо годину и по дана проводе дане на душеку на поду. Управо су ту били када је земља почела да се тресе. Пред њиховим очима рушиле су се околне зграде, а у ушима им и даље одзвањају крици људи који су остали затрпани.
Ноћи без сна и страх од пљачкаша
Ноћ у Пуерто Вјеху не доноси мир, већ страх. Без јавне расвете и у потпуном мраку, опасност је свуда.
“Ноћу кружи много људи на моторима. Синоћ уопште нисам спавала, јер су се мотори стално мотали око зграда”, каже Андреина.
Тврди да ти људи не траже преживеле.
“То су људи из виших делова града који нису страдали у земљотресу. Силазе да опљачкају оно мало што је остало у напуштеним становима, не обазирући се на то што се испод рушевина још налазе тела”, додаје.
Према њеним речима, ретки полицајци и припадници обезбеђења који се појављују више брину о фотографисању за службене извештаје него о помоћи грађанима. Становници чак тврде да неке патроле ноћу, са угашеним светлима, долазе да би се придружиле пљачкашима.
Такође кажу да државна механизација стиже само ако се под рушевинама налази “важна особа” или неко политички утицајан.
“Један ватрогасац је довезао машину, извукао своју супругу и отишао. Никог другог није спасао”, тврди Андреина.
Иако је изгубила дом, каже да јој је најважније што је породица преживела.
“Живот је најважнији. Ако смо живи, то је већ победа. Материјалне ствари се изгубе и поново стекну”, поручује она.
Карабаљеда – међународни спасиоци, али и споро уклањање рушевина
У Карабаљеди је слика нешто другачија. И ту су десетине стамбених зграда срушене, али је управо тај део постао центар међународних спасилачких операција.
Спасиоци из Катара, САД, Шпаније, Мексика, Колумбије и Ел Салвадора раде са савременом опремом, али међународни протоколи не могу да прате очај породица које траже најмилије.
Испред једне зграде Елиса неутешно плаче. Успела је да спасе своју бебу и најстарију ћерку, али је њена млађа ћерка остала заробљена у степеништу када се објекат срушио.
Елиса каже да је она давала знаке живота дан након земљотреса – чула је ударање о зид. Међутим, међународни спасиоци крећу на друге локације ако њихови технолошки уређаји или јединица са псом не детектују никакве виталне знаке.
Док мајка моли за помоћ, цивили покушавају да подигну блокове са оним мало што имају и како год могу.
“Да је помоћ стигла на време, ово се не би догодило”, понавља Елиса кроз сузе.
Преко пута налазе се остаци зграде Албатрос. Отац чека вести о свом двадесетдвогодишњем сину и снахи, који су ту проводили празнични викенд.
Радови се обустављају чим падне мрак. Једина тешка машина на том месту обезбеђена је захваљујући приватној компанији у којој ради девојка заробљена под рушевинама.
Он, који је и сам остао без дома, јер је његова зграда проглашена небезбедном за живот, сматра да је ова катастрофа гора од трагедије из 1999. године.
“Ово је много веће. Није било времена ни за шта”, поручује.
Захваљује грађанима који доносе воду и храну, али критикује организацију помоћи. Како каже, гомиле дониране одеће леже разбацане по земљи.
Гласине о пљачкама и импровизована мртвачница
Страх од криминала присутан је и у Карабаљеди. Међу породицама круже приче да је ухапшен мушкарац који је одсекао руку погинуле особе како би украо златни прстен.
“Увек постоји мали број људи који користе несрећу других, али огромна већина је дошла да помогне“, каже један од мештана.
Иако је више од 200 зграда оштећено или уништено, телефонске компаније успеле су да успоставе привремену мрежу како би спасилачке екипе могле боље да координишу акције.
Све стамбене зграде обележавају се словима – “I” означава да су небезбедне за живот, док “D” значи да морају бити срушене.
У делу града Лос Силос успостављена је импровизована мртвачница на отвореном. Капија се отвара на неколико минута како би ушао нови камион са телима погинулих.
Тела су поређана у редове на земљи. Представник Министарства унутрашњих послова потврђује да нови посмртни остаци непрестано пристижу.
За породице које не могу да плате сахрану, држава обезбеђује бесплатан превоз и кремацију. Свештеници пролазе између редова тела, моле се и пружају утеху ожалошћенима.
Ла Гваира покушава да преживи током дана, али се ноћу готово потпуно зауставља. Већина продавница остаје затворена због страха од пљачки, док грађани у дугим редовима чекају да купе најосновније намирнице.
То је портрет града заробљеног у трагедији. Грађани страхују да многа тела неће бити пронађена и да никада заправо нећемо сазнати праве размере ове катастрофе.