Deca širom Srbije izgovaraju TRI JEZIVE REČI i roditelji su u panici! Masovno bršu OVU aplikaciju, ali stručnjaci upozoravaju na još veću opasnost: “To je TRAUMA”

Poslednjih nedelja u vaspitno-obrazovnim ustanovama širom Srbije primetan je neobičan trend: deca predškolskog i ranog školskog uzrasta sve češće koriste fraze poput “99 noći u šumi”, pominju misteriozne “baze” i likove kao što su Skinvoker ili Rejk. Ono što je počelo kao serija pitanja zabrinutih roditelja na forumima, ispostavilo se kao masovni digitalni fenomen koji se sa ekrana prelio direktno u dečju igru u parkovima i vrtićima.

Šta je zapravo “99 noći”

U pitanju je igra na popularnoj platformi Roblox. Iako Roblox zbog svoje “kockaste” grafike podseća na bezazlene Lego kocke, on funkcioniše kao platforma koja nudi hiljade različitih sadržaja, uključujući i žanr survival horror (preživljavanje u horor okruženju).

Igra “99 noći u šumi” postavlja pred igrača jednostavan, ali napet zadatak – preživeti 99 ciklusa dana i noći. Dok je dan rezervisan za sakupljanje resursa, noć donosi susrete sa bićima iz urbanih legendi. Igra se oslanja na mehanizam “jumpscare” (nagli strah), gde uz napetu muziku čudovišta iznenada iskaču pred igrača, što kod dece izaziva stvarnu fiziološku reakciju i lučenje hormona stresa, kortizola.

Fenomen koji ne poznaje granice ekrana

Najveći izazov za roditelje predstavlja činjenica da dete ne mora nužno da instalira igru da bi bilo deo ovog trenda. Stručnjaci ukazuju na “socijalnu zarazu” – dovoljno je da jedno dete u grupi ima pristup igri ili starijem bratu, pa da se rečnik i pravila prenesu na ostale.

Vaspitači primećuju da se klasična igra vije ili žmurke transformiše u simulaciju preživljavanja. Posebno zabrinjava upotreba termina kao što je Skinvoker (biće koje se pretvara da je neko drugi), što kod dece mlađe od sedam godina, koja još uvek teško razlikuju fantastiku od realnosti, može poljuljati bazični osećaj poverenja i sigurnosti.

Opasna je i “pasivna trauma”

Mnogi roditelji su uvereni da su njihova deca bezbedna jer nemaju nalog na Robloxu. Međutim, istraživanja pokazuju da deca ovaj sadržaj masovno konzumiraju putem Jutjub strimera. Gledanje drugog kako igra često je štetnije od same igre iz dva razloga:

1. Teatar panike: Jutjuberi namerno vrište i preuveličavaju strah radi pregleda, čime detetu daju potvrdu da je opasnost stvarna
2. Gubitak kontrole: Za razliku od igrača koji može da pobegne, posmatrač je pasivan. Ta bespomoćnost pred ekranom često generiše dublju anksioznost i noćne more

Kako postaviti granicu bez stvaranja jaza

Stručnjaci sa portala “Bezbednost dece na internetu” i “Bebac” saglasni su da nagla, stroga zabrana često nije najbolje rešenje jer može dovesti do skrivanja ili socijalne izolacije deteta. Umesto toga, savetuje se strategija “informisane odluke”.

• Roditelj kao saveznik: Umesto panike, postavite pitanje: “Gde si to čuo i šta se tu radi?”. Time dobijate uvid u detetov digitalni svet
• Jasna pravila: Roditelj ima pravo da postavi granicu, objašnjavajući da određeni sadržaji nisu za njihov uzrast, baš kao što postoje pravila za vožnju automobila na primer.

– Razumljiv je poriv da se aplikacija odmah obriše, mnogi roditelji su to i uradili čim su videli sadržaj. Ali drugi deo roditelja upozorava na posledicu: nagla zabrana može da dovede do skrivanja, ili do toga da se dete oseća “izvan ekipe”. U tom uzrastu, pripadanje grupi je ozbiljna valuta, a izolacija često pogorša situaciju. Zabrana je alat, ali nije uvek strategija – navodi se u tekstu Fondacije za bezbednost dece na internetu.

Suština zaštite nije u brisanju svake aplikacije, već u razvijanju kritičkog mišljenja kod deteta i obezbeđivanju digitalnog mira dok ono ne postane dovoljno zrelo da se samostalno nosi sa strahovima koje nudi virtuelni svet.

– Ako čujete “99 noći”, nemojte prvo da se uplašite, prvo pitajte: “Gde si to čuo, ko to igra, šta se tu radi?” Tako dobijate informacije, a ne pretpostavke. U praksi, najbezbednije je kada roditelj ne glumi policiju, već saveznika koji postavlja granice. Deca će te reči i trendove donositi kući i sutra, i prekosutra. Razlika je samo da li će to biti “bauk” ili tema za razgovor uz jasna pravila – zaključuju iz pomenute fondacije.