“BUDUĆNOST JE U ELEKTRIFIKACIJI, A KINA TU PREDNJAČI” Evropski stručnjak za Kurir o kraju jeftinog gasa, nuklearkama i projektu EU od kog BALKAN može da ZARADI

Evropska unija planira projekat koji bi mogao da donese značajne prihode Zapadnom Balkanu za finansiranje modernizacije njegovog energetskog sistema, kaže u Intervjuu nedelje za Kurir Kristijan Egenhofer, viši naučni saradnik Centra za studije evropske politike (CEPS) u Briselu.

Stručnjak za energetiku koji je viši saradnik Firentinske škole za transnacionalno upravljanje na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci i Grupe za energetsku politiku u Bukureštu, a takođe I gostujući profesor Koledža Evrope u Natolinu u Poljskoj, za naš list je govorio o politici EU, SAD I Kine u sektoru kojim se bavi.

Kristijan Egenhofer Foto: Ustupljene fotografije

KURIR: Kako vidite energetsku politiku u prvoj godini drugog mandata predsednice Evropske komisije (EK) Ursule fon der Lajen?

– Tokom prve EK pod vođstvom Fon der Lajen (VDL I) ideja vodilja je bila prekid korišćenja fosilnih goriva uz slogan “neto nula emisija” do 2050. godine. Na neki način, Evropski zeleni plan je bio produžetak oko 20 godina klimatske, a i pomalo i energetske i industrijske politike EU.

U drugoj Fon der Lajen EK (VDL II), ovo je ustupilo mesto usredsređivanju na konkurentnost. Prilično intervencionističke politike kako EU i tako država članica, koje su nesumnjivo potrebne da bi se izbegle klimatske promene, imale su – između ostalog – negativan uticaj na proces poslovanja u EU. Neke od mera su sada reformisane ili potpuno ukinute.

Ako želite da stavite slogan na ovu težnju ka konkurentnosti, možete je opisati kao “50 evra za megavat sat (50EUR//MWh)“. Ovo je broj koji su nove smernice Evropske komisije za državnu pomoć CISAF (Clean Industrial Deal State Aid Framework – Okvir državne pomoći za čistu industrijsku politiku) identifikovale kao nivo do kog države članice mogu da subvencionišu cene energije za industriju.

Velika prekretnica mogla bi da bude promena stava EU kada je reč o međunarodnim ugljeničnim kreditima (jedan kredit je nadoknada za emitovanje jedne tone ugljen-dioksida u atmosferu, zagađivač ga uzima da bi njime finansirao sve ono što smanjuje zagađenje, prim. nov.), na primer shodno Članu 6 Pariskog sporazuma. Kako je ranije odlučeno, u budućnosti bi 5% cilja EU u pogledu emisija ugljen-dioksida moglo da se ispuni pomoću međunarodnih ugljeničnih kredita.

Trenutno se raspravlja o detaljima i kako deluje, EU bi želela da kao prioritet prihvati ugljenične kredite sa Zapadnog Balkana i zemalja u procesu proširenja. Takvi „Krediti za unapređenje tranzicije“ mogli bi da generišu značajne prihode Zapadnom Balkanu, na primer, za finansiranje modernizacije njegovog energetskog sistema.

KURIR: Da li je realno planirati “zelenu tranziciju” kada rat u Ukrajini uskoro ulazi u petu godinu, a fosilna goriva izgleda da su ponovo u priči zbog strahovanja od šireg sukoba?

– Ruska invazija na Ukrajinu pokrenula je kraj nabavki jeftinog gasa, uglavnom iz Rusije.

Iako će prirodni gas ostati prelazno gorivo u neposrednoj budućnosti, gledano na srednji i dugi rok budućnost će biti u električnoj energiji ili, kako se ponekad naziva, elektrotehnološkom sektoru, što je naziv koji se odnosi na prelazak sa sistema zasnovanog na fosilnim gorivima na sistem proizvedene tehnologije: tiče se prekida korišćenja fosilnih goriva, elektrifikacije transporta, grejanja i hlađenja, a postepeno i industrijskih procesa, kao i digitalizacije.

Električni sistemi su otprilike tri puta efikasniji od sistema fosilnih goriva, koji značajnu količinu energije gube kroz toplotu. I ovde Kina prednjači. Kineska stopa elektrifikacije – udeo ukupne potrošnje energije koji se obezbeđuje električnom energijom – prema podacima Međunarodne agencije za energiju (IEA) sada iznosi 28% i ubrzano raste, dok su odgovarajuće stope za EU ​​i SAD 22% i 21% i one prilično stagniraju.

Zbog ruske invazije na Ukrajinu EU je udvostručila napore u pogledu elektrifikacije inicijativama kao što su ubrzanje planiranja i izdavanja dozvola, Banka za prekid korišćenja fosilnih goriva u industriji ili Mrežni paket.

Da li će ove inicijative postići željene rezultate, ipak, ostaje tek da se vidi.

KURIR: Kako ocenjujete pritisak američkog predsednika Donalda Trampa da zemlje prestanu da uvoze rusku naftu i gas, da li bi njegove sankcije protiv država uvoznica mogle da promene globalnu energetsku mapu?

– Bilo kakve sankcije, pod uslovom da funkcionišu, dovode do preusmeravanja trgovine ili energetskih tokova. Ni ovaj put nije drugačije.

S druge strane, prilično oštar pristup koji predsednik Tramp primenjuje utiče na to da mnoge zemlje počinju da slede strategiju diverzifikacije ne samo u pogledu energije, već i kritičnih i nekritičnih materijala, robe i trgovine uopšte. Ovo se obično naziva strateškom autonomijom, a ponekad i održanjem podjednake udaljenosti između različitih velikih sila.

Na neki način, govor kanadskog premijera Marka Karnija (na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, prim. nov.) pokazao je put koji treba da slede srednje sile poput EU i nekih njenih država članica, a u njemu se on založio za saradnju onih zemalja koje preferiraju sistem zasnovan na pravilima.

Iako je to za sada još uvek koncept, ostaje da se vidi da li i kako se ovaj pristup može pretvoriti u praksu.

KURIR: Šta je sa nuklearnom energijom, koliko će ona biti važna u narednim godinama?

– Sve veća elektrifikacija i rastuća potražnja za energijom koja dolazi od digitalne ekonomije podstakli su agendu nuklearne energije, pa se čak govori i o njenom “oživljavanju“, a to je nešto što smo već videli, poslednji put sredinom prve decenije 21. veka.

Propali su planovi za izgradnju novih reaktora zasnovanih na novim dizajnima reaktora, smanjenje emisija, a zatim i visoke cene gasa. Razlozi su bili kašnjenja i prekoračenja troškova. Na kraju je Fukušima (nuklearni akcident u martu 2011, prim. nov.) ubila politički apetit za njima. Sada novi apetit počiva na konkurentnosti i strateškoj autonomiji Evrope, kao i na elektrifikaciji. Više od deset zemalja članica EU razmatra korišćenje nuklearne energije, ponovo ili po prvi put.

Nuklearna energija se posmatra kao sredstvo za upravljanje troškovima na nivou celog sistema i za obezbeđivanje adekvatnosti, posebno u sistemu kojim dominiraju obnovljivi izvori energije. Nuklearna energija ima potencijal da smanji troškove na nivou sistema, uključujući one povezane sa ridispečom (prilagođavanje isporuka energije u skladu sa potrebama sistema, prim. nov.), uravnotežavanjem troškova, proširenjem mreže i skladištenjem.

Ipak, izazovi ostaju. Prvo, tu je pitanje projekcije tržišta. Kako nuklearna energija – strukturalno nefleksibilna i zavisna od visokog faktora opterećenja – može da bude profitabilna kada imamo sve veći broj dana ili negativne cene.

Zatim, tu su troškovi. Novi nuklearni projekti i dalje su skupi u Evropi. Od 90-ih godina prošlog veka izgrađeno je ili je trenutno u izgradnji svega nekoliko reaktora i skoro svi ovi projekti su trpeli velika kašnjenja i prekoračenja troškova, a rokovi često probijaju i za više od decenije.

Treće, nuklearna energija se istorijski razvijala uz značajno učešće javnosti. Iako bi mali modularni reaktori mogli na kraju da promene ovu dinamiku, snažna podrška javnosti – uključujući finansiranje – i dalje je neophodna. Hoće li biti dostupna?

I konačno, da neće biti prekasno? Ako sve bude išlo kako treba, prvi novi reaktori bi mogli da se pojave sredinom ili krajem 2030-ih ili možda, realnije, do sredine 40-ih godina 21. veka. Da li će nam do tada i dalje biti potrebno bazno opterećenje (minimalni, konstantni nivo potražnje za električnom energijom u elektroenergetskom sistemu tokom 24 sata, prim. nov.)? Da li se do tada sistem zasnovan na obnovljivim izvorima energije neće već prilagoditi potrebama povremene energije (solarna i energija vetra, prim. nov.)?

KURIR: Borba protiv klimatskih promena izgleda manje privlačno za medije sada nego pre pet godina, sa Gretom Tunberg koja je preusmerila pažnju na Gazu i Trampovim ponovnim izborom, koja važna poruka bi trebalo da privuče pažnju svih, po vašem mišljenju?

– Zaista, predsednik Tramp je promenio ne samo američku već i globalnu debatu o klimatskim promenama. Pa ipak, s druge strane, nijedna druga zemlja nije zvanično napustila ni Pariski sporazum ni Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama iz 1992. godine, globalni ugovor koji je osnova svih klimatskih politika.

Samo zato što je federalna vlada SAD napustila politiku klimatskih promena, politika klimatskih promena neće se zaustaviti. Niti će klimatske promene prestati.

Postepeno svet počinje da oseća posledice klimatskih promena. Ovo je još tačnije za one zemlje koje su ranjive, npr. nalaze se blizu nivoa mora ili u ekstremnijim klimatskim zonama i uz to su siromašne s ograničenom mogućnošću prilagođavanja.

Iako su menadžeri međunarodnih fondova možda odbacili ESG (Environmental, Social, and Governance – ekološka, društvena i upravna) pravila, oni ne ignorišu održivost kao dugoročni trend.

Elektrifikacija i razvoj elektrotehnološkog sektora će se desiti sa ili bez klimatske politike.

Nije jasno koliko dugo će Tramp ostati na vlasti i koliko dugo će on i njegov pokret “Učinimo Ameriku ponovo velikom” (Make America Great Again – MAGA) imati uticaj kakav trenutno imaju. Izbori na sredini njegovog mandata (za deo Predstavničkog doma Kongresa i Senata u novembru ove godine, prim. nov.) bi mogli da promene dinamiku.

  Ono što se dešava u SAD će svakako imati uticaj na nivo globalnih emisija ugljen-dioksida, ali neće biti ni blizu važnosti kakav ima kineski uticaj.

Kineske emisije koje dostižu vrhunac, u skladu sa projekcijama za 2025. godinu, imaju mnogo veći uticaj od bilo kog nivoa emisija iz SAD. Porast čistih tehnologija je u toku i nastaviće se sa ili bez SAD.