Njegova najskuplja kokoška je poznata po tome što je cela crna (kljun, perje, oči, nogice) i smatra se najskupljom živinom na svetu
Među njegovim pticama su petlovi, “turski pevači”, koji toliko dugo kukuriču da mogu pasti u nesvest, kao i švajcarske i belgijske rase
“Lamborgini” među kokoškama, „turski pevači”, odnosno petlovi koji pevaju dok ne ostanu bez daha i švajcarske lepotice sa frizurama koje prkose gravitaciji. Zvuči kao da govorimo o nekom neobičnom svetu daleko od Subotice, a sve ovo živi iza kapije Petra Bošnjaka.
Njegove kokoške stižu iz različitih krajeva sveta, ne mogu se videti u vojvođanskim dvorištima, a one najbolje se sa izložbi vraćaju sa šampionskim peharima. Petar ih ne broji samo po rasama – zna ih po glasu, izgledu i karakteru.
Najskuplja kokoška – “Sve joj je crno osim jaja”
Ayam Cemani je crna lepotica iz Indonezije. Kokoška kod koje nije crno samo perje, već i koža, kljun, noge, kresta, oči, a prema Petrovim rečima, čak i unutrašnji organi. U pitanju je najskuplja živina na svetu, a najbolji primerci mogu da dostignu cenu od čak dve i po hiljade evra, zbog čega joj je nadenut nadimak koji mnogo više pristaje luksuznom automobilu nego stanovniku kokošinjca – “lamborgini kokoška”.
– To je najskuplja kokoška, a u Indoneziji se njeno meso služi samo u bogatijim kućama i to za posebne prilike poput rođenja deteta, venčanja i slično. Dakle, stvar je prestiža. Sve joj je crno osim jaja – objašnjava Subotičanin Petar Bošnjak, čovek koji u svom dvorištu drži kokoške šampione.
Ako vam se učinilo da je crna indonežanska kokoška najneobičniji stanovnik ovog dvorišta, Petar ima još nekoliko aduta. Neke ptice ovde privlače izgledom, neke građom, a neke glasom.
– Na primer, veoma su zanimljivi “turski pevači”. Njihovo kukurikanje nije kratko oglašavanje koje označava početak dana. Kod njih se pesma razvlači, traje i traje, kao da petao pokušava da nadmaši samog sebe, sve dok ne ostane bez daha. Mogu da padnu u nesvest koliko ekstremno dugo kukuriču. Da čovek ne poveruje – dalje će ovaj uzgajivač rasne živine.
A ako je kod „turskih pevača“ glavna stvar glas, kod rase Appenzeller Spitzhauben je teško odlučiti šta prvo pogledati.
– To je divlja kokoška iz Švajcarske. Postoji u tri varijante, odnosno u srebrnoj, zlatnoj i limun boji. Imam ih sve u kokošinjcu – veli Petar za portal subotica.com dok nas vodi kroz svoj kokošinjac gde ubrzo stižemo do belgijske rase.
– One ne nose samo perje, već nose i bradu i zulufe. Kada dođe vreme parenja, perje oko glave toliko se razvije da ptica dobije gotovo komičan izgled. Baš to je prepoznatljiva karakteristika rase koju treba sačuvati. Imam jednu belgijsku kokošku koja je toliko pripitomljena da se igra sa mojim četvorogodišnjim unukom. Vijaju se. Prvo on nju, a potom ona njega. Milina ih je gledati.
Njegova ptica 27 puta bila državni šampion
Petar ih, dakle, ne doživljava samo kao rasu koju treba pokazati na izložbi. Sa mnogima je proveo toliko vremena da zna njihove navike, način oglašavanja, pa čak i glas. I baš ta bliskost pravi razliku između kolekcionara i uzgajivača.
Ovog meseca počinje sezona izložbi, a sagovornik i njegove kokoške odlaze širom zemlje da se predstave stručnjacima, ali i znatiželjnim posetiocima.
– Ponosan sam što imam dvadesetsedmostrukog državnog šampiona – podvlači Petar dok nam pokazuje pehare po policama, ali i u kutijama jer više nema prostora da ih odlaže.
– Sudija ne gleda samo boju perja i opšti utisak. Posmatra se stav, građa, kresta, kljun, noge, nokti, prsten, identifikacija uzgajivača. Praktično svaki detalj koji određuje da li ptica zaista odgovara onome što njeno ime obećava.
A kada čovek toliko puta vidi svoje ptice na vrhu, prirodno je zapitati se kako bi izgledale kada bi izašle pred sudije van Srbije? Petar kaže da se ne bi postideo. Naprotiv, veruje da bi njegovi primerci mogli da se nose i sa evropskom konkurencijom.
– Za odlazak na velike evropske izložbe potrebno je proći kroz procedure koje za jednog uzgajivača mogu biti mnogo komplikovanije od samog uzgoja. Životinja koja je pažljivo odgajana mesecima ne može samo da se spakuje u kombi i pređe granicu. Papiri, kontrole, uslovi transporta i sve ono što stoji između uzgajivača i izložbenog prostora učinili su da uglavnom ostanem na domaćim izložbama. Imao sam priliku da vidim nagrađene primerke jedne gospođe iz Nemačke. Siguran sam da bismo ih sve porazili – kroz smeh završava ovaj kolekcionar i uzgajivač rasne živine, inače član Udruženja uzgajivača sitnih životinja.
“Lamborgini” kokoška, ilustracija (Foto: Traveling Nature Lover / shutterstock)
