POČINJE RAT ZA VODU! Ova zemlja je prva u svetu počela da PREUSMERAVA TOKOVE REKA, a novi projekat preti da izazove ozbiljne sukobe

Ljudi u velikim gradovima na severu Kine, koji čine skoro polovinu stanovništva zemlje, imaju čak 74 puta manje vode po stanovniku nego prosečan Amerikanac. Zbog toga je kineska vlada pokrenula najveći projekat preusmeravanja reka na svetu, a najambicioznija i najrizičnija faza tek treba da usledi.

Iako kroz Kinu protiču neke od najvećih reka u Aziji, sezonske kiše su obilne i ova zemlja ima ogromne zalihe vode u glečerima na zapadu, Kina ipak ima ozbiljan problem sa vodom. Dok su centralni i južni delovi zemlje bogati velikim rečnim sistemima poput Jangcea – najduže reke u Aziji i treće u svetu, severoistočni megalopolisi poput Pekinga i Tjenđina godinama se suočavaju sa nestašicom vode, jer su se poljoprivreda, industrija i stanovništvo brzo širili, piše “Lajv sajens”.

Da bi smanjila ovu neravnotežu, Kina je pokrenula jedan od najvećih inženjerskih poduhvata u istoriji: preusmeravanje toka jedne od najvećih reka i njenih pritoka, i dopremanje vode hiljadama kilometara sa centralnog i južnog dela zemlje ka sušnom severu. Ovaj projekat, poznat kao Južno-severni transfer vode (SNWTP), čini ogroman sistem kanala, cevi, brana, rezervoara i pumpi koji prenose ogromne količine vode kroz centralnu i istočnu Kinu. Sistem se sastoji od dva glavna pravca – istočnog i severnog.

Strah od zemljotresa

Kako je još 2023. naveo profesor Majkl Veb sa Univerziteta u Melburnu, ovaj sistem praktično povezuje četiri velika rečna basena, šest provincija, tri mega-grada, brojne administracije i više od 700 miliona ljudi u jedinstvenu mrežu.

Međutim, ni to nije dovoljno da zadovolji potrebe severa. Kina trenutno proširuje postojeće pravce i planira treći – zapadni pravac – koji bi prolazio kroz Tibetansku visoravan, područje koje je zbog velikih zaliha glečerske vode nazvano “vodeni toranj Azije”. Ipak, taj plan izaziva zabrinutost jer bi mogao da utiče na reke i zemlje nizvodno, kao i na susedne države.

Stručnjaci upozoravaju da ovaj masivni projekat zapravo stvara nove probleme dok rešava stare. Već je zbog sličnih ranijih projekata raseljeno stotine hiljada ljudi i podignut je nivo podzemnih voda. Upozoravaju da bi takvi projekti mogli da izazovu i druge negativne posledice, kao što su:

• ekološki problemi
• seizmički rizici (zemljotresi)
• ogromni troškovi
• međunarodne tenzije, u slučaju da veliki prekogranični rečni tokovi budu preusmereni ka Kini

Mnogi smatraju da bi Kina mogla više da postigne uštedom i racionalnijim korišćenjem vode, posebno u poljoprivredi, koja troši najveće količine.

Problem preraspodele vode

Izgradnja projekta počela je 2002. godine. Istočna ruta je u funkciji od 2013. i prenosi vodu iz reke Jangce iz oblasti Jangdžou, blizu Šangaja, ka mega-gradu Tjenđinu, koji ima oko 15 miliona stanovnika, dok centralni pravac, funkcioniše od 2014. i “vodi” vodu iz reke Han ka Pekingu i Tjenđinu. Zajedno su do sada “prebacili” oko 88 kubnih kilometara vode na udaljenost veću od 2.900 kilometara.

Motiv za ovaj projekat je jasan: Kina mora da obezbedi vodu za skoro 20 odsto svetske populacije, a raspolaže sa samo šest odsto svetskih zaliha slatke vode. Uz to, preraspodela vode unutar zemlje je veoma neujednačena – na severu Kine živi skoro polovina stanovništva zemlje, ali ima samo jednu petinu rezervi slatke vode.

Na nekim mestima, neravnoteža je još dramatičnija. Primera radi, Tibet, na zapadu zemlje, ima 136.800 kubnih metara vode po osobi, dok Tjenđin, na severoistoku, ima samo 113 kubnih metara po osobi.

Računica Ujedinjenih nacija je jasna:

• manje od 1.000 kubnih metara vode po osobi – nestašica vode
• manje od 500 kubnih metara po osobi – apsolutna nestašica vode

Dve ključne rute

Kina ima dugu istoriju preusmeravanja vodenih tokova. Delovi istočne rute, na primer, koriste Veliki kanal, koji je izgrađen još u petom veku pre nove ere, dok je široki koncept prenosa vode sa juga na sever prvi izneo Mao Cedung, prvi komunistički vođa Kine, 1952. godine.

Danas, istočna ruta, koja se proteže 1.150 kilometara od Jangcea do Tjenđina, prenosi oko 15 miliona kubnih kilometara vode godišnje, dok centralna ruta kanališe oko 13 miliona kubnih kilometara vode. Međutim, taj rezervoar je morao da bude značajno proširen, što je dovelo do preseljenja oko 350.000 ljudi. Oko 70 odsto vode u Pekingu sada dolazi iz ovog sistema.

Zapadna ruta i kontroverze

Planirani zapadni pravac, koji bi prolazio kroz Tibet, još nije izgrađen i njegova izgradnja se očekuje tek posle 2050. godine, ali je već od najranijih vaza planiranja zaglavljen u kontroverzama. Vlasti proučavaju načine za usmeravanje vode iz reka – oko 17 kubnih kilometara godišnje – uključujući Tongtijan, Jalong i Dadu, sve pritoke Jangcea, ka slivu Huangce (Žute reke).

Ovaj projekat bi bio tehnički izuzetno zahtevan jer bi morao da prolazi kroz visoke planinske predele, seizmički aktivna područja i rizikom od zamrzavanja cevovoda.

Postoje i međunarodne zabrinutosti, jer bi potencijalno mogao da utiče na reke koje teku ka Indiji i Bangladešu.

Emili Je sa Univerziteta Kolorado rekla je da su se mnogi kineski naučnici od samog početka protivili projektu, tvrdeći da je zaštita prirode mogla da reši problem nestašice bez velikih gradnji.

– Vlada zapravo zamišlja Tibet kao izvor ekoloških usluga za ostatak zemlje – rekla je ona.

Klimatske promene dodaju dodatnu neizvesnost, jer bi topljenje glečera na Tibetanskoj visoravni moglo da poveća protok vode u kratkom roku pre nego što ga smanji decenijama nakon toga.

(Live Science)