Govoreći o zabrinutosti majke za njegov život, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u specijalnoj emisiji o aferi “zvučni top”, kazao da će ona “prvi put posle godinu i po dana ugasiti kandilo”. Godinu i po se, dakle, majka neprestano molila Bogu da joj čuva sina.
Ima nečeg nakaradnog u našem uobičajenom odnosu prema ljudima na vlasti – u žaru političke borbe i besu i mržnji, zaboravljamo da su i oni samo ljudi, da se brinu kad im dete ima temperaturu, da nekad na počinak odlaze zadovoljni prethodnim danom, a nekad sa strepnjom od sutrašnjeg…
Uostalom, parafrazirajmo Šekspirove stihove:
“Zar Vučić nema oči? Zar Vučić nema ruke, organe, udove, čula, naklonosti, strasti? Zar se ne hrani istom hranom, zar ga ne rani isto oružje, zar ne podleže istim bolestima, zar se ne leči istim sredstvima, zar mu nije toplo leti i hladno zimi kao i osztalima? Ako ga ubodete, zar ne krvari? Ako ga golicate, zar se ne smeje?”
Godinu i po dana trajala je besprizorna kampanja protiv njega, neviđena dosad u Srbiji koja ni inače ne može da se pohvali obzirnošću prema neistomišljenicima. Nećemo kao dokaz ove tvrdnje nabrajati gnusobe i laži koje su izrečene na njegov račun i na račun njegove porodice, reći ćemo da će se Srbi jednom zbog toga stideti. Cilj te kampanje bio je da se predsednik Srbije poništi kao ljudsko biće prema kome treba imati elementarne obzire, da se svede na objekat koji nije šteta, ili je čak poželjno ukloniti sa ovog sveta. Vučić je udaran tamo gde ga najviše boli – napadana su mu deca, brat, roditelji.
A onda su se laži srušile kao domine: u roku od 24 sata obelodanjeno je da “zvučni top” nije korišćen 15 marta, da “Vučić nije pucao u svoj narod”, a svetske agencije su javile da je italijansko tužilaštvo odustalo od istrage o “Sarajevo safariju” – optužbe da je Vučić organizovao ubijanje civila u ratu u BiH – jer nema dokaza. Povodom toga, dugogodišnji dopisnik uglednog lista Frankfurter algemajne cajtung za Balkan Mihael Martens, u svakom pogledu anti-vučićevac, napisao je da je čitava priča o “Sarajevo safariju” loša šala i besmislica.
Predsednik Srbije godinu i po dana stoički je podnosio laži kao što to i čine ljudi apsolutno sigurni u svoju nevinost, ali treba razumeti što u gostovanju u pomenutoj televizijskoj emisiji nije krio zadovoljstvo što je njegova nevinost potvrđena urbi et orbi. Nije likovao, nije tražio izvinjenja, ali je bilo jasno što je žig srama skinut sa njegovog imena. I jasno je rekao da mu je to važno zbog porodice, zbog roditelja i dece. I tek su tada neki od nas postali svesni koliko su svi oni ovih godinu i po dana trpeli, i koliko je potresna ona priča o kandilu koje se nije gasilo.
I ima još nešto što upotpunjuje portet čoveka koji je predsednik Srbije: govoreći o odgvornosti za pokušaj izazivanja građanskog rata simuliranjem “zvučnog topa”, on je posebno naglasio da od progona treba zaštititi zavedene mlade ljude, među kojima su i deca njegovih poltičkih protivnika. Istih onih koji su njegovu decu satanizovali!
Razlika između Vučića i njegovih protivnika je, rekao bi narod, “u klasi”.
Ili jesi čovek, ili nisi!
