Zahvaljujući napretku vojne tehnike, Rusija je tokom vremena stekla i trećeg prijatelja – rusko ratno vazduhoplovstvo – proteklo je još neko vreme i Rusija je dobila i četvrtog, vrlo moćnog prijatelja, ruske nuklearne snage. I tu se lista ruskih prijatelja završava.
Srbski rusofili – i levi i desni – imaju mnogo sličnosti s drevnim beogradskim fićfirićima koji su pokušavali da uvećaju svoj ugled u kraju tako što su davali sve od sebe da se sprijatelje sa „žestokim momcima sa uzavrelog beogradskog asfalta“. Nekim fićfirićima je to i polazilo za rukom. (Neke od njih sam i lično poznavao.) Bila su to, da kažemo, vrlo asimetrična prijateljstva.
Drevni fićfirići su privilegiju prijateljevanja sa žestokim momcima plaćali tako što su žestokim momcima cepali drva, kupovali cigare i obavljali druge tehničke poslove – uključujući „držanje sveće“ (stariji će znati na šta mislim) – ili (zaguljenija stvar) tako što su, kad bi neki žestoki momak napravio sranje, pa umakao miliciji s lica mesta, odlazili u SUP i prijavljivali (priznavali) da su noći te i te, u to i to vreme, oni upravljali vozilom BG 124-233.
A posle, kad bi fićfirići izašli iz zatvora iz prijateljstva odležanog zbog dela koje nisu počinili, žestoki momci bi ih čašćavali pivom, tapšali po ramenima i govorili: „E, jesi laf, nema šta“.
Stotinama sam puta ovde pisao, straćio sam megabajte i megabajte – umalo, grešna mi duša, ne napisah megatone – na dokazivanje (tj. džaba krečenje) da mi (jebo ja nas) – sve da se Rusija najede gljiva ludara i odluči da se naprasno sprijatelji s nama – naprosto nemamo „visinu“ za prijateljstvo s Rusijom.
Najviše dokle možemo da dobacimo je da budemo kao drevni fićfirići koji će privilegiju bliskosti s Rusijom plaćati NIS-ovima, ali i raznim nematerijalnim koristima o kojima sam ovde višekratno pisao.
Kako bismo mi podneli rusku istoriju kad nismo u stanju da podnesemo ni sopstvenu, kad nijedan poraz i nijednu nesreću nismo u stanju da prebolimo i prevaziđemo, nego vekovima naričemo i kukamo do neba, za razliku od Rusa i Rusije, koji su preko glave premetnuli nemerljivo više nesreća i poraza, a da ni jedan jedini put nisu zakukali.
Vlažni san srbskih nacionalnih fićfirića (svih boja) – lična i nacionalna veličina – postiže se samo nadljudskim naporima, nadljudskim podnošenjem nevolja i nadljudskom rešenošću, koja – u slučaju Rusije – ne počiva ni na kakvom (fiktivnom) zadušnobapskom „zavetu“, nego na (nadnacionalnoj) političko-metafizičkoj ideji o Rusiji kao spasiteljici sveta.
U toj stvari nema „ruskih podela“ (i zato Rusija nije severna Srbija). Ideja o Rusiji kao spasiteljici sveta zajednička je i ruskim anarhistima i monarhistima i boljševicima i eserima, i crvenim i belim, i vernicima i ateistima koji se, doduše, međusobno glože, ali niko od nabrojanih od te ideje ne odustaje.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
